У најранијем дјетињству плашили су нас Бабарогама, Бауком из мрака или неким другим створењем које се крије испод кревета или у ормару.
Заплашивање је имало за циљ да неке ствари више никад не радимо или да се смиримо и будемо добри, иначе “велики зли вук ће доћи по нас”. Ипак, у српској митологији постоје објашењења за створења којима су нас плашили.
Баук је митска животиња која се крије на таним мјестима, рупама или напуштеним кућама, чекајући да зграби, однесе и прождере своју жртву. Ипак, може се отјерати свјетлом и буком. Има неспретан корак (бауља), а његова ономатопеја је “бау”. Интерпретација баукових особина наводи на закључак да је баук у ствари опис медвједа, који су већ били истребљени у неким дијеловима Балкан и познати само као легенда. Сама ријеч “баук” је испрва коршићена као хипокоризам, ублажујућа ријеч, управо да то што радите није “баук”, већ нешто што се да ријешити.
Беда је такође биће из српског народног предања. Она путује по свијету, посјећује људе, напада их и мучи. Беда је заправо гадно, слинаво, кошчато биће које је, изгледом и својим карактеристима достојно презира. Беде се брзо множе. Воле да краду људима ствари и закопавају их у земљу. Порнашено је доста таквих ризница. Језик беда личи на шиштање и кркљање.
Караконџула је назив за ноћног демона у народном вјеровању у Бугарској, Македонији и Србији. Караконџуле су искључиво женски демони са ликом старице са великим ноктима и гвозденим зубима и (веома често) са роговима.
Караконџуле се појављују у некрштене дане и тада ноћу јашу човјека по селу или кроз ријеку и страшно га физички измуче. Жене, међутим, малтретирају на другачији начин. Понекад им изгребу лице ноктима или их бацају с брда, или их удаве у води.
