(FOTO) Otac im se ubio, majka ih ostavila: Stiže zima, a meni nema ko jaknu da kupi

0
3240

“Uskoro će mraz i snijegovi, a ja nemam ni jaknu ni čizme. Prošle zime sam se smrzavao u tankoj vjetrovci, kaže Aleksandar Antonijević (11) iz Ponikovice kod Užica.

Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu.

Nepune dvije godine je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte.

Baba Kovina i djed Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije.

Djeca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije – to im je da prežive.

“Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su – skupo je, nemamo”, sliježe ramenima Kaća.

Razumije to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.

Katarina i Aleksandar sa bakom

Kuća pred rušenjem

“Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaviju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snijegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra”, žali se Aleksandar.

U dvorištu Antonijevića su dvije kuće, u onoj staroj im se djed rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistrošena.

“Prije neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i djeca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proljeća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe”, opet je glas djevojčice nadglasao plač.

Katarina

Otac se objesio, majka ih ostavila

“Naš tata Zoran se objesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih željela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom – prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu – zalupila bih vrata”, opet kroz suze zbori Katarina.

Onomad su u Aleksandrovom razredu dječaci pričali šta su kupili i gdje su putovali. Nije imao čime da se pohvali.

“Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odjeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocjenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima – nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih volio, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače”, govori dječak muku što ga tišti.

Katarina i Aleksandar

Prije neku noć sestra se povjerila bratu da je drugarica kupila nove cipele i da bi ona htjela takve.

“Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke”, kaže Aleksandar.

PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here