Surova sudbina braće Đergović: Miševi trče po nama dok spavamo!

0
446

“Svi kažu da je mama umrla, ali ja znam da će da se vrati kad se budem ženio. Svadba je mnogo važna stvar!”

Uzaludna nada u nepojmljivoj sirotinji dva dečja života. Gaje je Jovan i Predrag Đergović, dečji iskreno.

U selu Zagrađe kod Zaječara, ispred polomljene drvene kapije, istrčavaju dvojica mališana i radosno viču: “Tata, tata, idu gosti!”. Braća Đergovići, stariji Predrag ima devet, mlađi Jovan šest godina. Obojica umazani od blata, osmeh im osvetljava prljave obraščiće, jedan sa izbušenim gumenim čizmicama, drugi u pocepanim patikama.

U protekle tri godine, radeći nekoliko priča za humanitarnu akciju “Srce za decu”, vaša reporterka se nagledala bede od koje srce puca, ali Đergovići su junaci posebno potresne sudbine.

Patnja za majkom

– Hoćemo odmah da se slikamo, idemo samo po mamu – kažu Predrag i Jovan gotovo uglas. Dok trče, ostajem nema. Dečaci iznose veliku, uramljenu fotografiju preminule majke, stiskaju je uz sebe i poziraju. Majka Žaklina preminula je pre dve godine od karcinoma u 25. godini, u strašnim bolovima.

Otac nije imao gde da skloni dečake. Od tada, Predrag ima govornu manu, jedva se razume šta govori. Zbog toga je tek ove jeseni krenuo u prvi razred.

– Svi kažu da je mama umrla, ali ja znam da će da se vrati kad se budem ženio. Svadba je mnogo važna stvar – samouvereno kaže Jovan.

Dvojica dečaka provode život u straćari bez uslova za normalno odrastanje Njihov otac Dalibor (37) uvodi me u kuću, a mališani i dalje drže maminu fotografiju i kreću za nama. Njihov dom od zemlje samo što se ne raspadne.

Žive u jednoj sobici u kojoj se nalaze dva iscepana kreveta sa kojih umesto dušeka štrče žice, polomljena stolica, stočić, televizor koji ne radi, prastara peć na drva. Pod od utabane zemlje, neravan, na jednom mestu krug blata jer su slučajno prosuli vodu.

Zidovi išarani vlagom, kreč otpao, zidovi nakrivljeni, prozori štrče iz futera. Sobičak užasno miriše na vlagu.

– Teto, teto, ovde je spavala mama. Mrzim lekove, jer su zli. Mama ih je mnogo pila cele noći i ceo dan je jaukala i vrištala, toliko ju je sve bolelo od lekova – kaže Predrag.

 

I otac plače

Otac Dalibor briše suzu krišom da dečaci ne vide. Nadniči da bi ih prehranio, obukao, lečio…

U dvorištu, u šupi od zemlje, žive Daliborovi baba i deda, oboje zašli u devedesetu. Imovina su im četiri ovce, dve koze i pet kokošaka. Predrag uzima nekakav plastični predmet nalik na saksiju i izlazi iz kuće, za njim će i Jovan.

– Idemo da čekamo jaja. Mi, teto, kada ogladnimo navatamo kokošku i stavimo je u gnezdo da snese jaje. Tako teramo sve kokoške, ceo dan pokušavamo, ali one baksuzne i nikad nam ne uspe – objašnjava mlađi dečak. Opet me vode u svoju zemljanu sobicu.

– Vidiš ovde i ovde i ovde i ovde… – pokazuju prstićima. – Tu gde ti pokazujemo izlaze miševi i kad spavamo penju se na nas i trčkaraju. Golicaju nas kad uđu ispod ponjave! Polomljeni bicikl je jedina zabava Nemaju igračke

– Teto, teto, ajde da vidiš naše igračke, imamo bicikl i kolica za drva – dovikuju mališani iz dvorišta. Načas me nešto ozari, dečaci imaju makar neku igračku. A onda je usledio još jedan šok. Jovan je zavezao kanap na korpu iz ko zna čijeg frižidera – i to je prikolica.

Predrag drži prepolovljenu biciklu bez prednjeg točka i radosno mi pokazuje. Hoće da se slikaju sa svojim igračkama… Kažem da će im slika biti u novinama, da će ih videti na ekranu kompjutera, internetu. Zbunjeno me gledaju. Zima će tek da stegne: Furuna i sulundar

– Ja neću na intereneti. Šta ti je to? I ono drugo šta je, kompiliturnet – smandrljao je Jovan reči koje prvi put čuje.

I jesu ovo rogobatne reči da bismo ih njima utešili. Bicikl sa dva točka bi bio lepši od kompjuterskog ekrana. I čizme kroz koje ne bi ulazila voda, patike sa pertlama i čitavim đonovima… i još ponešto za ubogu sobicu njihovog detinjstva. Ali ni reči ni pokloni nikad neće zameniti onu što je ostala samo kao fotografija u rasklimanom ramu. Majku koja im, nažalost, neće doći na svadbu.

Država ne da socijalnu pomoć Dečaci nemaju pravo na socijalnu pomoć i dečji dodatak. Razlog je taj što se na ime njihovog oca u Katastru vodi nekoliko njivica. On ne može da ih obrađuje, nema para za seme i đubrivo. Hteo je da proda zemlju, ali nema kupaca.

– Moji sinovi nemaju overene zdravstvene knjižice. Ja sam kriv, nemam para da platim porez na imovinu od desetak hiljada dinara. Ko ne plati porez, nema knjižicu, kazali su mi – ogorčen je Dalibor Đergović.Izvor: Blic

loading...
PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here