Живот није стао у колицима

0
4105
Sobodanka Škobić/27/ iz Prnjavora

 

Највећи проблем у свакодневном функционисању лицима са инвалидитетом представљају неприлагођене градске улице за кретање, јер на тротоарима често не постоје потребна рјешења, а са архитенктонским баријерама сусрећу се и мајке које возе дјецу у колицима.

Слободанка Шкобић /27/ из Прњавора, дипломирани је Социјални радник, а од јула 2016.године запослена је у Дневном центру „Невен“. Иако је након саобраћајне несреће прије четири године остала везана за колица, није посустала, него је скупила храбрости, узела ствари у своје руке и изборила се за своје мјесто под сунцем.
У реализацији свакодневних задатака које обавља у центру за дјецу са потешкоћама у развоју овој младој дјевојци ведрог духа помаже асистент. „Заједно организујемо креативне радионице са дјецом из дневног центра, гдје дјеца истичу своје потенцијале. У „Невену“ сам пронашла своје мјесто у овој локалној заједници. Својим примјером желим подстаћи и друге послодавце, власнике фирми и друге установе, да запосле лица са инвалидитетом. Јер нама је потребно само пружити шансу“поручује наша храбра саговорница. Ипак, постоје и разни проблеми са којима се особе са инвалидитетом сусрећу у обављању свакодневних активности, а тај проблем може бити ријешен уз мало више слуха, нарочито када је у питању отклањање архитектонских баријера. Највећи проблем у свакодневном функционисању представљају ми неприлагођеност градских улица за кретање, јер на тротоарима често не постоје потребна рјешења за лица са инвалидитетом, а са тим проблемима се сусрећу и мајке са дјечијим колицима, а ни сама нисам примјећивала те баријере док нисам доживјела несрећу која ми је промијенила живот“.

Слободанка је прије четири године доживјела саобраћајну несрећу због које је остала у колицима. У тренутку, све се промијенило. Са болним изразом на лицу, присјетила се и тог кобног дана.
„Кренула сам код сестре, возила сам и у једном тренутку изгубила контролу над возилом. Тога дана падала је киша и пут је био клизав. Ударила сам аутом у дрво. Следеће чега се сјећам када сам се пробудила, јесте да је мајка била поред мене, а ја сам лежала у кревету. Рекла сам јој да не осјећам руке и ноге“ присјећа се наша саговорница.
„Позвана је хитна помоћ, одвезли су ме у болницу, након чега је услиједио дуг опоравак и рехабилитација. Прво сам хитно превезена за Београд, тамо сам оперисана, доктори су ми спасили живот. Доктори су урадили што су могли, за њих је најважније било да сам, хвала Богу, остала жива. Била сам на рехабилитацији годину дана, а послије свега морала сам ја сама да се привикнем на своје ново стање, а морала сам да привикавам и околину. Самном је радио стручни тим, у првим тренуцима мислила сам да ће све ићи својим током, јер сам упознала момка који је такође имао сличну повреду и који је…успио да стане на ноге..имао је блажу повреду од моје. Он је након седам -осам мјесеци стао на ноге и ја сам чекала тај тренутак да станем на своје ноге. Али тај се тренутак није десио.“

Након свега, почео је „Живот послије живота“, како гласи и филм који су о Слободанки снимиле ауторке Сања Јокић и Душица Липовчић.
„Моја животна ситуација била је мотив за филм јер је једна од ауторица доживјела сличну несрећу и након опоравка дошла је на идеју да сними филм и да на неки начин упозоримо све учеснике у саобраћају на опасност од повреда јер се оваква ситуација може десити свакоме од нас“ апеловала је Слободанка.
Више од годину дана, јунакиња наше приче је боравила у стану, на четвртом спрату, у згради која нема лифт. Једино је излазила када њен брат близанац дође из Бањалуке и изнесе је напоље једном седмично.
„Сада станујем приватно јер радим па да могу ићи на посао. Стамбено питање представљало ми је велики проблем јер сам стално била затворена у стану, у четири зида. Причу око стамбеног збрињавања покренуо је човјек чији је живот такође приказан у филму „Живот послије живота“, који је рекао да ја немам осамдесет година да би била само у стану и пропадала. Сад сам у процесу да добијемо кућу на кориштење која је условна за мене јер је у питању приземље. Тренутно сам подстанар и поред свог стана ми плаћамо станарину“ додаје Слободанка.
Начелник општине Прњавор и сарадници упознати су са проблемом са којим се сусреће наша саговорница и раде на отклањању тих баријера и на рјешавању стамбеног питања који ће овој вриједној дјевојци олакшати свакодневни живот и смањити зависност о другој особи.

Слободанка живи са мајком и братом близанцем, а има још двије старије сестре. Велику моралну подршку пружа јој њена мајка Весна. Након што јој је установљена квадриоплегија, уз ову младу дјевојку остали су само породица и они прави пријатељи, са којима се и данас радо дружи, одлази на кафу и проводи своје слободно вријеме. Остали су се повукли, а временом су престали и да се друже са овом надасве позитивном и карактерном дјевојком.
„Када сам почела да излазим у колицима, многи људи су ме гледали чудно, вјероватно из знатижеље. То ми је представљало проблем на почетку, али сада ме то више не тангира. Многи моји пријатељи су се након моје несреће повукли, али шта је ту могу. Сестре ми живе у Прњавору, а велико растерећење ми представљају дјеца од сестре. Дјеца ме прихватају иначе. Сјећам се, када сам дошла из болнице, замолила сам малог сестрића да ми донесе чашу воде, а он ме је збуњено питао-тетка јел ти незнаш да ходаш? Па то је лако, само устанеш и ходаш, то је тако једноставно..“
!“Особе са инвалидитетом постоје, дио су нашег друштва и све што је потребно је да не окрећете главу од нас. Сви би требали схватити да и ми можемо да будемо друштвено корисни. Нама треба само пружити прилику да се докажемо и да будемо пуноправни чланови наше заједнице. Сви заједно требамо радити на отклањању баријера за лица са инвалидитетом“ поручила је Слободанка. Слободанка дане проводи помажући дјеци са сметњама у развоју, дружењу са пријатељима, завршила је факултет, запослила се, њен осмијех плијени, а њена младост и храброст засјенила је све лоше што јој се десило. Данас, уз помоћ људи који је воле и који су увијек уз њу, Боба даје одличан примјер да се без обзира на хендикеп, многе ствари у животу могу постићи./M. Попадић/.

PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here