Мирел Томаш, поријеклом из Штрбаца, пјесникиња и предсједница Удружења “Бечке поете”- Чежња пише најљепше стихове

0
1436

Аутор текста: Маријан Попадић

Сваки човјек са собом носи свој таленат, ма гдје да оде и шта год да ради, а тај таленат увијек нађе начин да се испољи. Тако је и са Мирел Томаш, пјесникињом, која је, иако веома млада из родних Штрбаца отишла да живи у дијаспору, свој пјеснички дар развила у туђини, основала Удруженје “Бечке поете” а аутор је и двије књиге и то “Носталгија” која се бави непресушном темом, миграцијама, са ластавицом утканом у наслов, као симболом сеоба, као и књиге “Само за један камен под главу” збирке родољубивих пјесама, која је свјетло дана угледала прошле, 2022. .године. Мирел живи у Бечу, а у Штрпце долази чим јој се, од многобројних обавеза, укаже прилика.

Предсједница Удружења “Бечке поете” Мирел Томаш

Своје рано дјетинјство Мирел је провела у Штрпцима, а послије основне школе одлази у  Аустрију, тачније у Салзбург. “Била сам малољетна када сам из Штрбаца отишла у једну сасвим другачију средину, у Аустрију, али сам настојала да завршим школу. Бавила сам се и спортом, као и многи млади људи, чак сам остварила и неке запажене спортске резултате. Послије матуре уписала сам се на Универзитет – Одсијек Германистика, такође у Салзбургу” истиче наша саговорница. Већ у раној младости, Мирел је промишљала о својим коријенима и о свом народу који је дошао у Аустрију из неке друге државе, о свом поријеклу и култури, веома често са чежњом, о свему ономе шта је, као и многи наши људи који оду у иностранство, оставила, а можда није чак довољно ни сама упознала. То се, каже, временом и потврдило.

“Много сам радила и имала сам заиста испуњен дан разним обавезама, али сам слободно вријеме, кад год сам га имала, искористила да се бавим пјесничким активностима у клубовима, тада заједничке нам државе. Све више ме, поред њемачког интересовао и наш језик” прича Мирел.

Присјећа се да је у тридесетој години одлучила да се пресели у Беч, где је имала већу  могућност да се служи и српским језиком.

“Тако сам се 1986. године  преселила у главни град Аустрије. Одмах исте године, основала сам клуб пјесника “Поезија” Није било тешко окупити љубитеље поезије, а у просторијама клуба смо одржавали редовне пјесничеке и књижевне вечери, окупљали ауторе и читали наше радове. Није прошло много времена, када сам примијетила да не постоје ни наше новине или лист који излази у Бечу на српском језику. Зато сам 1987. године, основала мјесечне новине под називом, ”Ми у иностранству”, уз финанцијску помоћ и државних институција града Беча. Тема новина је била социјалног карактера и животних потреба наших људи у Бечу и Аустрији. Новине су издаване четири године.” истиче Мирел.

Промоција књиге

Послијератни период је негативно утицао и на културне активности ван граница наше земље, а за Мирел је то је био један од тежих периода.

“Након трогодишње паузе, одлучила сам да се вратим својим активностима из области поезије. Израдила сам скромну интернет страницу “Wiener Poeten“ – Бечке поете, а посљедњих десет година имамо просторије клуба, који је и регистрован као “Бечке поете” и у коме представљамо нашу књижевност, пјесничке и ауторске радове”. 

Мирел је испред клуба и издавач члановима који су аутори.

“Издали смо већ 6 књига међу којима су двије моје: “Носталгија” и “Само за један камен под главу”. Објављено је и дјело о мојим активностима  у књизи, “Срби у Аутрији” чији је аутор Марко Лопушина уредник дневног најтиражнијег часописа, “Новости” а и аутор је више од 50 књига, посебно оних писаних о нашим људима широм планете. Ову књигу је издао заједно са Светланом Матић. Једно од најпознатијих његових дјела је “Убице у име државе” али и многе друге награђене књиге” истиче Томашева.

Свјесна је, каже, да је све што ради само кап воде у мору, али не урадити ништа, сматра, још је већи пропуст.

Бечка шеширијада- Додјела награда

“Активности кроз које представљам наш језик и књижевност, су различите. Осим, промоција, поезијских и књижевних вечери, осмислила сам “Бечку Шеширијаду” по угледу на Скадарлијску из Београда, затим разне бесједе, етно вечери, пјесничка такамичења, сликарске изложбе и друго. У многим манифестацијама имамо наше умјетнике  као глумце и извођаче програма, на којима, поред осталог, представим и свој ауторски ради јер тиме успијевам указати на оно шта ми је и крајњи циљ- Разумјети чежњу која настаје напуштањем кућног прага и родне груде. 

У наредном периоду, свјетло дана угледаће и трећа књига ове ауторке, која носи назив “Смијешна страна странаца”, а Мирел нам открива да се ради о комедији.

Мирел Томаш-Мира, ауторка је чији је рад запажен, не само у књижевности, него и у организацији бројних културних манифестација, а бавила се и новинарством, те уређивала лист “Ми у иностранству”, који је својевремено излазио у великом тиражу.

Иако је из родног краја давно отишла у  дворски сјај велелепног Беча, ова свестрана умјетница није заборавила своје коријене, којима се увијек враћа и о којима пише.

На самом крају, можда је управо све речено у наслову друге књиге Мирел Томаш, можда нам је свима сасвим довољан само један камен под главу. Наш камен.

Исјечак из  књиге  “Само за један камен под главу” :

НА ОЛТАРУ ЧАСТИ

Ноћас сам опет била усамљена

звезда на небу,

сакупљала бисере своје младости,

чувајући њихове тајне од рођења,

носила их на олтар светиње,

у име вечности.

Тамо сам срела, неке од наших предака.

Њихова храброст и светлост ума

оставише ме без даха!

Они су живот за род дали,

а ми га оставили.

Они су патњом фронтове пробијали,

а ми их предали.

Они су клечали пред олтаром

зарад наше колевке,

а ми без стида узели туђу.

Они су свету дали светлост,

а ми је гасимо.

О Боже, Боже, помислих ја,

како тога да се спасимо?

Онда сам склопила руке и скрила

своју звезду младу,

да јој се не види туђи сјај.

А, они у један глас, са олтара

рекоше мени – своју жал:

Помени нас због живота свога

и поколења што на длану кријеш.

Буди поносна и понекад сврати

да се поклониш олтару части.

Учини све да се твој род

своме роду врати!

СЕРБСКИ ПОЕТА

Одрекли смо се свега,

кућног прага, имања, неба,

природе, где смо некада били,

где су нам и наши преци

хладну и чисту воду пили.

Одрекли смо се свега

ал` нисмо српске речи,

нит` српског рода,

коме смо једино мили,

оно је наше, ма где ми били!

Носите своју реч,

као пламен живота у срцу,

који се никада не гаси.

Чувајте га као благо,

к´o мало воде на длану,

причајте деци и свима

најбоља порука је пријатељу:

Буди сербски поета макар живео

на кају света!

МОЈ БЕЧ

Одлазим, не обазирући се

на моје претке, гробове и стећке,

ни мирно стадо у гори зеленој,

нити стару мајку и рухо предено.

Тихо и тајно, напуштам све,

као да ме неко позива и чека,

тамо где још увек блистају,

царске „ложе“

Париза, Рима, Берлина…

у којима слутим дворски сјај,

давних привилегија,

или мало слово слободе,

одшкринутих врата.

Зар није исто

тако примамљиво

и за многе друге било,

пропусно писмо на хартији

за царске порте,

дељено и обичним,

загубљеним чобанима,

Панонске низије и онима

из покорене Босне.

Знајући да су у слободи

премостили само,

време неких власти,

недовољно богати знањем

о свом сопственом пореклу,

преливали се,

из многих река у Дунав,

који уз срџбу тече,

споро али смерно – једносмерно,

за само једну хартију,

макар слободног чистачког

занимања – жељнo хрле.

Ту на царској капији

нађе се, свакомe по један

камен под главу”.

Као што је некада војска

бечке – Виндобоне чувала град,

сада га и ми негујемо

као свој сопствени,

само за један камен под главу”,

не помињући више

ни породичну славу!

PODIJELI