Ниједно окупљање прњаворских пензионера,који петком организују игранке у великој сали Дому пензионера у овом граду,не може проћи без Драгице Мајсторовић (на слици).Иако са теретом од 85 година,ова витална жена редовно долази на забаве са својим друштвом,да би се провеселила и напунила „акумулаторе“ за посао којим се непрекидно бави већ 63 године.Још као дјевојчица,када је била смјештена,као ратно сироче,у дому у Сарајеву,завољела је шиваћу машину и од 1953.године не растаје се од своје „сингерице“.
-Те године удала сам се за свог Милана.Када је,као мој момак, рекао да код куће има шиваћу машину,нисам размишљала ни једног тренутка.Што због љубави ,што због машине, стигла сам експресно у Мајсторовиће и од тада другујем са „сингерицом“ која је постала значајан дио мог живота.Мој Милан,с којим сам стекла сина и кћерку, је умро,а ја сам радећи за машином,лакше поднијела тај велики губитак,прича Драгица.
И данас бака Драгица има пуне руке посла.Долазе суграђани да им сашије или прошири блузе,костиме,хлаче…С урођеним смислом за шалу и ведро расположење,увијек је весела и распјевана.За њеним столом у Дому пензионера увијек је највеселије,па је једном,од руководтва Удружења пензионера, награђена вишедневним љетовањем на Јадранском мору.
-Прије неколико година имала сам мрену на оку.Отишла сам код очног љекара и он ме питао да ли га се сјећам.Рекла сам да немам појма,а он ми је прво рекао,након што је измјерио мој вид,да боље видим од њега.Успут ми је казао да се добро сјећа када је,као гимназијалац ,прије четрдесетак година, са својом мајком Росом,дошао код Драгице да му сашије матурско одијело.
Ова витална старица не користи наочале,али игра – фудбал.
-Понекад морам да чувам праунуче.Та обавеза ме стиже једном седмично,а тог дана малишан ме натјера и да шутирамо лопту.Шта ћу,нема друге,него обући патике и посветити се фудбалу,прича најстарија прњаворска кројачица.
Сјећа се Драгица и своје младости,када је са другарицама ишла на игранке.
-Окупљања су била углавном код цркава,гдје су се организовали народни зборови.До цркве би ишли пјешке и боси.Обућу смо носили у рукама и онда у близини цркве,у неком шумарку би се обули,јер се тако чувала обућа да што дуже траје.Када се враћамо кући,скидамо обућу,носимо је у рукама,а ми босоноге крећемо назад.
Већ годинама Драгица практикује да бар два пута током љета одлази на морски одмор.Са пензионерима често путује на разне локалитете у Босни и Херцеговини,Црној Гори и Србији.Посебно је,каже била импресионирана посјетом гробном мјесту патријарха Павла у Београду.
-Како је то лијепо и скромно уређено.То треба видјети и доживјети.Некакав посебан осјећај смо имали,нешто неописиво.Вратили смо се са неквом додатнм,посебном енергијом,срећни што смо обишли и то свето мјесто.
Воли Драгица и лијепо да се обуче,а за посебне,свечане прилике,каже,не заобилази ни штикле,па ни сукње са већим прорезом.Године,вели ова увијек весела старица,нису препрека да угоди себи.(прњаворливе.инфо)
