Скитнице и АОНС на Каблару, то се воли да боли /ФОТО/

0
357

Тог 07. маја 2021. године љета господњега заказано је окупљање чланова Алпинистичког одсјека Нови Сад (АОНС) на Каблару. Још од објаве термина окупљања почеше дланови да бриде, ноге некако саме у мјесту да пењу, глава окреће ка горе тражећи сљедећи хват и тако све у круг. ,,Обртаји“ иду у црвено, чека се само 07. мај и полазак за Каблар, увијек радо виђено мјесто и радо пењање смијери. Како рече некад неко ,,Ко научи пењати на Каблару, остало ће лакше ићи“.

Шарена је то скупина веселих другара гдје је добра атмосфера и здрава шала ,,до краја“ загарантована, а није ни чудо кад се окупљају са свих страна. Негдје предвече дођоше сви. Сваком је да на вријеме дође стало, јер треба се мало дружити, згоде препричавати, поздравити, смјестити, веселити и за пењање сутрашње спремити. Неки нису могли доћи из оправданих разлога, а да су ту, било би свега и свачега дупло, јер кад су сви на окупу то је као из оних романа обавезне лектире из основне школе. Нормално, након смјештаја, обавезан ,,брифинг“ ко шта ради, ко с ким пење, а некао све у полузези, тако да се ништа не закључи осим да се закључи да ће се сутра закључити све и закључи се да треба ићи по још логистике до соба .Ту се ,,навеза“ брзо формира и оде у два наведена смијера, а логистика подразумијева додатке од најбоље леђне сланинице тзв. ,,сапуњаре“ до овсене каше и оне зрнасте птичије хране. Мали шум вјетра, звјездано небо, тишина ноћи, пјев птица не да тако рано на починак поћи. Има се шта причати и препричавати и планирати још за два оваква ,,кружока“, али ваља мало одморити, што од пута, а и због сутрашњег плеса са стијенама.

 

Вријеме сутрадан ујутро није баш обећавало, тако да се оно искористи за мали договор који је пропуштен синоћ око навеза и ко с ким и гдје прво пење. Навезе се некако саме и сложише, тако да свакоме би комотно и драго и сви бише срећни и задовољни. Не представити навезе и њихове особености био би гријех према, у најмању руку њима самима, а камоли према ,,добром духу“ планине који нас све заједно чува.

Прву навезу, која ће и нешто ново да проба и да помјери мало границе, води, ако би га представљали у маниру чувених бокс мечева, Зораааааааааан Зокиииииии Марковиииииииииииииииииић. Довољно је мало изгуглати то име и видјети о коме се и о чему ту ради. Увијек спреман свакоме помоћи, свакоме своје знање и искуство пренијети и увијек и свугдје наћи се при руци кад и гдје треба. Што се каже ,,да га нема требало би га двапут измислити“ и још толико клонирати. У тој навези пење наш омиљени Рус са далеког истока Русије, увијек темељит у припреми и озбиљан у намјери, одлучан у стијени, а сигуран у границе, наш Дмитри Баранов. У навези је још и ,,мали весељак“ Душан Вејновић. Толико се весели пењању и дружењу да и свој посао лако остави уз опаску да исти није зец па да ће побјећи.

Другу навезу први ,,штикла“ Драган Павловић, предводник младих снага АОНС-а, спреман и уперан, озбиљан смртно кад год је битно. Џентлменски, друга у навези је Љиљана Спасојевић, мали ,,цвијетак“ одсјека, на прву крхка, али из очију ватра сијева. На њих обоје из ,,позадине“ пази Милош Кајтез, млађано момче које мало отрчи пар километара док се на пењање не пође, чисто онако да не захрђа.
Трећу навезу предводи Денис Ивановић, рокер на стијени, рокер у души, рокер у животу, а опет некако народни. Воли пењати, воли и све што воле млади, али опет у стијени добро ,,оркестрира“ и пази да ,,бенд“ добро функионише и ,,концерт“ на стијени приведе крају како доликује правим извођачима и зналцима сцене. Код Јоване иза, шарм наступа ко и много пута, пење као мачка и иде ту тачка. У том ,,бенду“ сви свирају све инструменте, па кад треба замијене се мало да буду уштимани сви за све. Тако и то танано дјевојче, замијени се и постаде вођа у смијеру, а остали имаше у њу пуно повјерење.

„Осу“ љуту водила је смјело,
бенд је добар, тако се хтјело.
Што некима тешко, њој би лако,
пење добро, само тако.

За комплетан умјетнички дојам задужен је Мирослав Зајић, напретка жељан и знања гладан, пењања жедан и за дружбу ваљан.

Четврта навеза, уф ријечи мањка,
тај двојац мјери све из прикрајка.
Стијену воле, планина их увијек изнова рађа,
дух им тражи нека нова безнађа.
Тијело им гори, изазову кличе,
кад се пење нема ту много приче.

Миле Ивановић и Борислав Аврамовић. Једноставно, кад је Миле ту, ту нема проблема. Мисли, ради, он са стијеном прича, нема шале попеће се ,,чича“. Пипа, мјери, чврстину јој тражи, у сваком метру открије неке нове дражи. Стијена га хоће, притисак тај воли, и не да да Милу ишта од ње заболи. За њим Боро иде зацртанон рутом, кад је Миле трасира то је ко магистралним путом. Миле и Боро, Боро и Миле, скоро му дође исто. Кад би се могло кући би дошли сваке преступне године да виде јел све онако како треба, па опет изнова и нанова.

Пета навеза је ипак помало посебна. Предводи је прва дама одсјека, начелница Александра Буњевчев којој друштво прави Александар Гарић, по звању најмлађи, па му дође као онај из Тијесне коже, ,,млађи референт“, само што неће бити то ваљда до пензије. Е њих двоје гдје на стијену стану, оборе јој оцјену бар за једну мању.

И тако то пењање креће, ето већ среће, описати смијери шала није, поче трка ко ће гдје прије.
Дал преко „Класика“, „Степенице“ пети
или на „Пролећни“ и „Моравски“ прво доспети.
Да „Оса“ не боде, „Кремисимо“ се хвата,
кад се попне отворе се нова врата.
Љепоти нема краја,
весела је раја,
близу се друже,
развлачи се уже,
натегни, повуци,
тако се ради у овој слаткој муци.

Млађани Зока, бистра ока, смијер води, на полетарце пази, гдје нога да гази, да се свако добро снађе, у згоди и незгоди да се увијек нађе. Драган пишти, командује звуком, од њих и змије побјегоше тешком муком. Пиштаљка се ори, по Каблару гори, до Овчара се чује како Павел навезом рукује. Денису и њима Кремисимо је, ко Нутела сладак, бјеже од свију бар за лакат. Зезнута навеза, зезнута им фела, на Каблару код стијене прорадила им нека штела.
Миле и Боро стари су зналци, ако се не ради добро, оном другом ,,јао си га мајци“. Иду они брзо – полако, смијери пеглају само тако. Размисли, стани, па опет крени лијепо је тако и теби и мени. Причају они тако, са сваком стијеном, љубазни с њом ко са лијепом женом. Поштују смијери , пењати воле, жеља за горе јако их држи, не хају што стијена мало и пржи.

А Сандра и Ацо, такво је сад стање, куд прођу одмах је оцјена мање. Категорија ,,тешка“ , пази се да се не поткраде нека грешка, да се пење са пуно смијешка. Иде се добро, осигурање се стави, смијер је прави, лијево и десно иде се свјесно, одлично би, нико није тресно.
Добро све прође, у базу се дође, зашто не рећи, краја нема срећи. Сада иде други дио, свима добро познат, анализа рада уз ,,озбиљно“ зезање или како се негдје каже ,,трпање“. Све некако лагано, а опет озбиљно, са пуно досјетки , смијеха, доскочица и штошта још.

Онај Миле семберац и Ацо ,,млађи референт“ ударају један по другом, све дугим рафалима. Кад нестане муниције, мало се пресложе, напуне оружја и оруђа па опет оплет ожеж један по другоме. Иде се до граница издржљивости, удара се у цјеванице,
борба је беспоштедна и епска. Кад се ,,ударају“, ударани крепава од смијеха и све тако у круг. Ко би слушао са стране, помислио би да их треба раздвајати и растављати, али јок. Миле Ацу зове матори, и готиви га али неће да призна, а Ацо Милета зове ћаћом и исто га готиви али неће да призна.

Низало се тако, ред приче, ред планова за сутра, па опет изнова, па договори за даље и планови за убудуће. Милина слушати, а да се пола тога и оствари одлично би било. Још само да нас пусте у тај ЕУ да Европо не путујеш без нас. Будући да је с нама била и једна представница ,,седме силе“ која не пење, али здушно воли да хода и планинари, онако новинарски је обишла и лијеву и десну обалу Мораве све до врха и извијестила нас о тренутном стању на терену, шта се може да види у широком кругу, шта треба обавезно обићи и шта посјетити, с ким мало попричати, гдје шта има занимљиво видјети. Види се да је Биља од пера и струке, истресе информације из прве руке без по муке. Лијепо је имати и такву ,,извидницу“ на терену, која са погледом одозго употпуни све информације. Некако, кад је ноћ добро поодмакла, весела дружина је све више личила на оне јунаке из Ћопићевих романа. Лијепо и добро је.

Други пењачки дан, дан Европе, дан побједе, други дан Маркова дана, 09. мај, дан ротације смијери. Ко би тамо сад је вамо, ко би ту сад је тамо. Ротација и комбинација, не мањка послије журке добра инспирација. Иде опет опреме цика, у друге смијери ваља се пети, ником неће смијер да наштети. Одозго и онај воз што прође и звизне јако, лијеп је и они чамци што плове лијепи су и они излетници лијепи су и она вода доле је лијепа и све је лијепо. Само то може да се види једним погледом одозго, та љепота. Одоздо све заједно што је лијепо не може да се види. Ипак да се види далеко и лијепо мора се мало попети, а то нам не би тешко већ и нама би лијепо.

Све што је лијепо има и некакав крај. Не мора бити и није ружан. Због будућег дружења АОНС-а, заједничког пењања и свега осталог што то носи и овај привремени растанак је лијеп.
Тако то би некако.

Текст:
Александар Гарић
ПАК „Скитнице“

/prnjavorlive.info/

 

PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here