Badnji dan je poslednji dan pred Božić. Naziv potiče od staroslovenske reči “bdjeti”, što znači biti budan. Tako Badnje veče predstavlja ono veče koje treba da bdimo i ukažemo poštovanje i pozdravimo rođenje Bogomladenca.
Badnji dan je i poslednji dan Velikog Božićnog posta. Iako se po vizantijskom računanju vremena, koji Srpska pravoslavna crkva koristi, dan završava u 17 sati, kada je u pitanju post, to ne važi.
Vernici koji poste moraju da sačekaju ponoć i to samo ako ne žele da se pričeste.
– Oni koji poste, treba da se pričeste, a to mogu tek posleBožićne liturgije, koja je ujutru, na Božić. Dakle, ne smeju mrsiti pre toga. Ni vode se smeju piti – kaže za Telegraf jerej Uroš Nišavić.
– Vernici dakle tek na Božić, posle liturgije, smeju da se omrse.
Jerej Nišavić ističe važnost prisustva vernika na liturgiji. I dodaje da je svaki pravoslavni hrišćanin u obavezi da posti.
Prema njegovim rečima, ima nekih običaja koje građani više vezuju za običaje, a manje za veru, što je pogrešno, a post je među njima.
Veruje se da je na Badnji dan obavezno vraćanje pozajmljenih stvari jer, u protivnom, neće biti vraćene čitave godine. Najvažniji ritual za Badnji dan je sečenje badnjaka i njegovo unošenje u kuću.
Na Badnje veče trpeza je posna, ali bogata i prethodi joj četrdesetodnevni post. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i Nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, a ona se smatraju i obaveznim: med, beli luk, pasulj, kupus, riba, voće – orasi, lešnici, jabuke, suve šljive, suve kajsije.
To veče se u kući očekuju “domaći”, “domaći pokojnici” ili “domaći duhovi”. Svi preci su s ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana s trpeze ništa ne prikuplja, ne sklanja se, ne čiste se ni mrve, nego samo donosi pa se čak ni ne čisti po celoj kući. Badnjedanska večera je jedna od najvažnijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i pokojni.
Telegraf.rs
