Ljubić, ako ne najniža planina, onda je jedna od nižih. Tek kamion, dva, zemlje ili kamena, pa da bude 600 metara nadmorske visine.
Maglić ili kako ga od milja i dragosti zovemo „Mogolić, Moglibić“ je najviši nacionalni vrh, 2386 mnv. Sve što se penje između dođe mu ko pride, ali ova dva vrha se penjati moraju.
Sad već i više puta, raznim smijerovima i pravcima.
Ljubić nije visok, ali ga ponegdje nije lako penjati, zavisi od staze. Ima on svoje staze koje su odlične za planinarske pripreme. Dobro nas spremi za sve pohode, kud god i gdje god se ide. Tako je to krenulo nekad,a i danas je tako, samo što u ona vremena nikako da se pređe onih magičnih 2000 mnv poslije čega se rađa ili nastaje visokogorstvo. Išlo se na 600 mnv, na 800 mnv, 1100 mnv, 1300 mnv, 1600 mnv, ali nikako se u ta vremena ne da izaći na i preko 2000 mnv.
Na planini je dobro druženje, spoj drugarstva i prijateljstva, dobre atmosfere i pomalo nekih ideja koje se rode iz zezanja. Sad se više i ne sjećamo kad i gdje je to bilo, ali pri penjanju iz čistog zezanja započe otprilike sljedeći razgovor:
x – „Koliko još do vrha“?
y – „Nema puno, nekih pola sata, dobro idemo“.
x – „Kolika ono bi visina“?
y – „Ne znam tačno, mislim oko 1400 mnv ili nešto malo manje“.
x – „A čovječe, mi samo aj ovamo, aj onamo ko u filmu ,,Bitka na Sutjescii” kad onaj pita komandanta Savu:,,Šta je ovo druže Savo”? i baca štaku“.
y – „A što“?
x – „Kad idemo preko 2000 mnv“?
y – „Snijeg je gore“.
x – „Gazićemo brate“.
y – „Ićemo nekad, zato i planinarimo“.
x – „Ajd ti skroji kad se ide. Lijepo se okupimo, idemo ko ljudi, ispečemo prase i na vrh“.
y – „Kako misliš iznijeti prase na vrh“?
x – „Ispečeš, podrežeš ražanj, zamotaš, svežeš dva kraja i ko pušku na rame i oplet uzbrdo“.
y – „Nije to baš lako nositi jedino neko lakše da bude“.
x – „Biće, samo da idemo i to je to, a ako treba iznijeću ga sam“.
y – „Hoćeš ga sam i pojesti“?
x – „Pa neću, ješćemo svi, ko god hoće“.
y – „Dogovoreno“.
Ostali, slušaju, dobacuju, komentarišu što god im padne na pamet, smiju se, ali svima se sviđa ideja, jer bilo bi lijepo brke omastiti. E sad, ima kod nas jedna uzrečica koju je neko nekad sebi prilagodio, ali ne znamo ko je sa strane čuo, a ona glasi:,,Riječ je riječ, obraz je obraz, rečeno učinjeno biti mora, čast, obraz i poštenje”. Nije autorizovana, ali nema ni veze.
I tako, vrijeme je prolazilo, penjali se vrhovi u raznim zemljama, penjalo se od tada preko 2000 mnv više puta, ali to prase nikako da „planinari“. Negdje nije bilo umjesno ga nositi. Prije bi prestali planinariti, nego nekoga uvrijedili ili ne daj Bože da se to pogrešno protumači. U EU da nosiš pečeno prase i tamo da te ,,navaćare” proveo bi se da Nušić to smisliti ne bi mogao. Bila bi fora, ali EU je EU. Afrika, ne treba ništa ni reći. I tako je vrijeme prolazilo, prase ne „planinari“, ali ideja i misao su ostali.
Taj vikend 11.09. – 13.09. trebao se penjati Triglav. Loše vrijeme na Triglavu pokvari planove, a trebali smo ići sa našim prijateljima iz Srbije. Kažu odaberite nešto kod vas, mi dolazimo i idemo. Razmatra se gdje i šta penjati, kuda ići, na koju planinu stopu utisnuti. I eto, gdje drugo nego naš Maglić. Prijatelj Jovan ga mjeri od 2003. godine. Prošao je mnogo planina i kontinenata, ali Maglić ne pope još. Eto zgode, eto prigode.
Plan se tajan skroji. Gosti za ,,planinara” ne smiju znati do samog vrha. Valja ga sakriti i iznijeti, a ide se ovaj put težom stranom, kraća je, mora se osigurati sa pojasevima uz postavljene sajle prema vrhu, strmo je i tako. ,,Planinar” domaće proizvodnje rase Mangulica, 17 kg žive vage, pripremljeno nismo vagali, spremljeno uz naročitu pažnju – sve kako treba da bude. Pakuje se u kombi, malo se osjeti miris, nije se do kraja ohladilo, nagađaju gosti jel to ovo ili ono, ali kad neko reče da ga podsjeća na miris ribe, nasmijasmo se ispod oka, u sebi, a šofer reče:,, Ma brat nešto vozio, nemam pojma šta pa možda je to”, otvori prozor, malo izluftira kombi i eto tako se sve stiša. Po dolasku, tajno ga ušuškavamo u dva ranca, jer treba nositi opremu, vodu, garderobu i još pokoju sitnicu, tako da bi jednome bilo teško iznijeti posao sam.
Dođe i taj dan, 12. oktobar 2019. godine. Sunčano je, kako samo na planini zna biti. Idealan dan za planinarenje, jesen je, suho je, a i miholjsko ljeto je, na sam Miholjdan. U 07h i 07 min. kreće uspon ,,planinara”. Ide se dobro, nema veze što je strmo, što je malo i poteško, što je pomalo i klizavo na siparu, gura se dobro. Grupa je vesela i svakim korakom sve bliže vrhu.
Dva ,,nosača” puštaju grupu malo naprijed, mora se biti oprezan sa tim i tolikim teretom na leđima posebno na sajlama da se ,,planinar” ne zaljulja, pa da sve onda propade. I tako korak po korak, malo se uživa u divnom pogledu što Maglić pruža, onda se brzo penje, a ispod su oblaci, a gore sunce, a miline brate mili! Disanje staje, gledaš i uživaš. Nema dalje i preko. U svemu tome i takvome, prođe i vrijeme. Eto ga vrh, skida se oprema, zadnjih 100 metara ide se na ,,suvo”. Dva nosača se zgledaše, oči sjaje, cakle se, uspjelo se, radost velika, srce puno, duša sada mirna. Što je rečeno, urađeno je. Posebna čar je što su tu bili i naši prijatelji s kojima mnoge vrhove penjemo i mnogim planinama u pohode dolazimo.
,,Planinar” je na vrhu. Drušvo ne sluti šta se sprema. Malo se odmorismo, tek minut ili dva i polako raspakujemo ranac sa skrivenim teretom. „Izvinjavamo se što kasnimo na vrh pet minuta, ali imamo opravdan razlog“. Gledaju šta vadimo, a kad ukapiraše šta je bilo u rančevima…, te rekacije je trebalo vidjeti!
Mi, kao dobri domaćini, iznesošmo i pogaču spremljenu za tu priliku, nađe se i gruda sira, onog domaćeg, pravog, đakonija svih vrsta i tako to.
Šta je dalje bilo, nek’ svako sebi sam ispriča ili pusti mašti na volju i zamišlja završetak.
Eto tako je prase „popelo“ Maglić.
Do sljedećeg druženja VEDRO, a ono je uskoro…
/PD „Korak Više“ Prnjavor/prnjavorlive.info/
