MAHMULjINU TUŽILAŠTVO “ZABORAVILO” UBISTVO SRPSKIH VOJNIKA: 24. godšnjica masakra zeničkog korpusa i mudžahedina nad pripadncima Prnjavorske brigade

0
90

Prošle su 24 godine od masakra nad 56 pripadnika Prnjavorske lake brigade VRS

NI posle 24 godine pravdi nisu privedeni počinioci stravičnog zločina krajem maja 1995. na ozrenskoj koti Podcjelovo, nad 56 pripadnika Prnjavorske lake brigade VRS, uglavnom ranjenih i zarobljenih, koje su pod komandom Sakiba Mahmuljina počinili pripadnici tzv. Armije BiH Trećeg (zeničkog) korpusa, te domaći i strani mudžahedini. U Sarajevu je pred sudom BiH u toku proces protiv Sakiba Mahmuqina, poznatog kao čoveka od posebnog poverenja Alije Izetbegovića i mudžahedina. Tužilaštvo BiH, međutim, u optužnici protiv Mahmuljina izostavilo je, tačnije uopšte nije uvrstilo majski masakr Zeničkog korpusa. Glavnokomandujući muslimanske vojske, Rasim Delić, u haškom procesu osuđen je pre par godina na trogodišnju kaznu robije, zbog zločina koje su počinili mudžahedini. Međutim, u ovom slučaju ruka smrti bila je brža od ruke pravde. Delić je ubrzo preminuo, ali je prvostepena presuda automatski postala pravosnažna.

U Udruženju ratnih zarobljenika “Vijenac, Vozuća i ostali” su uvereni da je tužilaštvo sudu prezentovalo dovoljno dokaza koji svedoče da su Alijinom generalu ruke krvave do ramena, sasvim dovoljne za najstrožu kaznu. Međutim, izostavljanje iz optužnice jednog od najvećih zločina na prostoru bivše Jugoslavije je skandalozno i svojevrsno ruganje pravdi.

– Ta muslimanska ofanziva je ostala kao jedan od najkrvavijih presedana u dosadašnjim ratovima, da niko od 56 nestalih nije ostao, tačnije razmenjen živ. A, tužilaštvu je bilo dovoljno samo da pregleda film Pres službe Odreda El Mudžahida. Na filmu se, sem odsečenih glava i izmasakriranih tela, jasno vide i živi, zarobljeni pripadnici Prnjavorske brIgade. I posle 24 godine mnogima od njih je zameten svaki trag, dok je većina ekshumiranih pronađena sa žicom vezanih nogu, bez glava ili drugih delova tela, ističu u Udruženju, koje je nedavno pokrenulo inicijativu o forimiranju komisije za utvrđivanje zločina nad Srbima na području Vozuće i Ozrena.

Dugo se verevalo da niko nije preživeo majski masakr, sve do 9. januara 1996. Kada se na razmeni kod Sanskog Mosta nije pojavio Veljko Grujić (67). On je, posle 13 dana tumaranja i lutanja, zarobljen u dubini neprijateljske teritorije. U nesreći imao je sreće, jer su se domaći i strani mudžahedini već bili povukli, pa su ga zarobili zavidovićki Teritorijalci. Pre toga, ostaši bez municije, tri dana je sa drveta gledao zlo.

– Mudžahedini su “čistili” teren, a ja sam bukvalno za pola koraka uspeo da se, neopažen, sklonim u krošnju velikog drveta. I danas imam noćne more od tog mudžahedinskog orgijanja nad zarobljenim Srbima. Trećeg dana su na traktore tovarili ranjene i mrtve, priseća se Veljko.

U moru tragičnih sudbina, posebno je dirljiva i čemerna ona prnjavorske porodice Sandić. Majka Milena Sandić(60) je, tog kobnog juna 1992, voljom svetskih moćnika, izgubila tek rođeno čedo, kojem nije stigla ni ime da da. Bila je to jedna od 12 banjalučkih beba “zvezdica”, koje su postale deo srpske tragične istorije u prošlom ratu. Tragična sudbina Sandića, koji su jedan od simbola srpskog stradanja, zaokružena je tri godine kasnije, kada se među žrtvama majskog masakra našao i otac Radomir, pripadnik Vojske VRS.

Veljko Grujić

– Saznali smo da je Radomir živ dospeo u ruke domaćim i stranim mudžahedinima. Pronađen je i sahranjen 18 godina po nestanku. Naša ćerkica mu je bila neprebolna rana. Danas bi naše dete imalo 27 godina, govori dvostrukim bolom skrhana žena, čiji su život poput mnogih drugih života zagorčali neki ljudi “sa strane” koji su se u proteklom ratu otvoreno i krvavo svrstali na stranu srpskih neprijatelja.

“POPNI SE GORE!”

VELjKO Grujić, jedini koji je preživeo majski masakr, ni dan-danas ne može da dokuči kako mu je uspelo da za dlaku pred mudžahedinima se popne na drvo visoko dvadesetak metara. Priseća se da je pred goniocima izustio: “Bože, ne ostavljaj me!”

– I danas sam ubeđen da sam “odozgo” čuo reči: “Popni se gore!”, od Boga, od svog anđela čuvara. Četvrtog dana, kad se sve stišalo, odlučio sam da se spustim niz drvo, odjednom sam osetio da ne mogu da ni da se pomaknem. Tek tada sam shvatio da sam opasačem vezan za granu, kazuje za “Novosti” Veljko Grujić.

KORIDOR

UPRKOS velikoj muslimanskoj ofanzivi srpska vojska je u maju 1995. godine uspela da očuva jedini koridor sa Ozrena prema okruženim borcima i narodu u Vozući. Poginulo je više komandanata El Mudžahida, a ranjeni i zarobqeni srpski borci su ubijani maljevima, kamama i motornim testerama.

Večernje NOVOSTI – Ninko Đurić

PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here