Misliti, samo o sebi i na sebe nije dobro. Razmišljati o drugima i moći im prenijeti novo iskustvo je zaduženje svih onih koji to lijepo iskustvo imaju. Vođeni ovim mislima rodila se ideja o osnivanju omladinske planinarske sekcije u okviru planinarskog društva ,,Korak više” Prnjavor.
Zamišljeno je bilo da se prije prvog organizovanog planinarenja obradi više tema vezano za samo planinarenje kroz pet radionica. Uz prikazivanje slajdova, prikaz i upotrebu opreme, pripremu za planinarenje, upoznavanje sa vrstama i načinom planinarenja, šta je samo planinarenje i šta pruža, bezbijedno planinarenje, ishrana planinara… Mnogo toga je trebalo biti obrađeno prije prvog ,,omladinskog leta”, jer ko krene treba i da se vrati.
Uspjelo se odraditi dvije radionice, sa preko 50 zainteresovanih srednjoškolaca. Onda nam dođe pozdrav sa istoka u obliku ,,korona” nečega i sve nas izoluje na duži period, tako da se planovi ne ostvariše u željenom vremenu.
Čim se nezvani gosti prorijediše, dođe vrijeme za prvo preskakanje kućnog praga, jer takav je red i običaj. Na zborno mjesto dođe 21 omladinac i 8 planinara koji imaju u nogama ,, nešto” vrhova da pruže podršku prvom dugo čekanom letu. Vidi se još na samom početku da iz očiju naših omladinaca žiške sijevaju i da se čeka samo polazak.
Tura je od zaseoka Kovačevići preko Ravnog brda do vrha Mašala. Kako se odradio samo dio obuka, iskoristi se prilika da se na Mašali uz teoriju proba malo i praksa, nešto kao čas na otvorenom. Svi položiše iz prve. Predah na Mašali je za mnoge od njih bilo i prvo iskustvo sa pogledom sa planine. Vidi se onaj zov daljina u očima njihovim.
Dalje put vodi ka vrhu Svinjar. Uz jedan kraći odmor izlazi se na Svinjar i prije predviđenog vremena. Gazila je mladost strojevim korakom, ,,sporadi sebe” ne ide nigdje, nego samo prema vrhu gazi. Opet onaj sjaj u očima i viđenje prvi put okoline gdje živiš. Igrica je pređena uspješno i svi su penjali i popeli k'o jedan.
Plan se u hodu promijeni. Umjesto da se vratimo istom stazom, produži se prema ,,repetitoru” i jezeru Drenova i na taj način pređošmo cijeli grebena Ljubića. A i prijatnije je ići malo kroz hladovinu jer je bilo već dobrano toplo.
Kad ih pitaš:,,Kako je?”, dobije se odgovor:,,Gdje idemo sledeći put?”. Na spustu zezanje i graja kakvu samo mladost nosi. Selfi neizostavan, hod u koloni malo se i zaboravi, ali se i oprašta. Ipak je ovo domaći teren.
Posmatrajući neke od njih nameće se pitanje:,,Da li je konkurs za Everest otvoren?” Neko će ostati, nekoga će životni put odvesti dalje i možda tamo nastaviti ,,planinarsku karijeru”, ali svi će oni biti naši omladinci.
Među njima nije bilo samo omladinaca, bilo je i pionira, a bio je i jedan mali ,,pjetlić” koga moramo spomenuti ovde. Prešao je 15 kilometara, doduše malo su ga nosili onako iz fazona, ali bez nekih problema. Ima 7 godina i zove se Jovan.
Može onda svako ko želi.
Tako to bi ukratko na prvom letu, a već sledeći vikend nas čeka nešto još uzbudljivije i malo, malo dalje letenje.
Vedro.
Tekst: Aleksandar Garić
Foto: Adrijana Janjić
