Počinje Mundijal. A na njemu – Srbija. Naši među zvezdama. U eliti. To, pripadaju li joj, tek će da vidi planeta. Ali, pripadaju nama. Jer, nisu ti momci neki tamo, nama strani, nepoznati, otuđeni i svoji. Ne, oni su iz ovog naroda. I, taj narod za njih ima samo jednu poruku.
Srbi se dele po mnogim osnovama i u mnogim prilikama, a tek naći dvojicu/dvoje koje bi na isti način sastavili reprezentaciju – gotovo da je nemoguća misija od kada se lopta kotrlja ovim prostorima. A kotrlja se više od vek, još otkako smo zamolili osmanskog ambasadora, inače generala na privremenom radu u diplomatiji, da nam bude prvi predsednik Saveza. Posle je stradao kad je na red došla Kumanovska bitka. Šta da se radi… Kismet, rekli bi njegovi. Mi bismo rekli “Pa, gde ćeš našima na put, majka mu stara?”.
Ali, u tih vek i nešto, više smo puta sami sebi stajali na putu, nego što nam se činilo da su to radili neki drugi. Eto, u fudbalu, još od jagnjećih brigada, tužnih scena i još tužnijih partija, nekako smo se češće sami saplitali, nego što su nam drugi delili lekcije. Istina, bilo je i teniskih rezultata kojima smo gubili (6:1, 6:0, ono od Holandije na EURO2000, pa od Argentine na prvenstvu sveta 2006), ma bilo je tu i prečki koje se i dan danas tresu, i šamara od onih za koje smo mislili da smo im fudbalski profesori. Ko će sve pobrojati? A opet, bilo je i defanzivnog bedema koji je oduševljavao, i golova za pamćenje, i poteza zbog kojih smo se prisećali da su nas svojevremeno stvarno zvali “evropski Brazilci”. Puna je naša fudbalska istorija svega i svačega.
I, opet, nekako “po pravilu”, pokleknemo. Valjda zato što otpišemo ove naše iz nekog razloga, poput modernih bolesti – ogovaranja ili busanja u prsa da nešto bolje znamo, a ne znamo. Otpišemo ih i pre nego što su pošli, krivi nam neki splavovi, čelnici, menadžeri i njihovi potezi, ma – “uvek je neko kriv”. A šta je bivalo sa tim momcima, među kojima su sada i klinci koji su ne tako davno pokorili ovu planetu “po koju” opet odlaze? Oni su bivali ostavljeni po strani, neki popljuvani, neki i raspeti. Istina, sa ponekim hvalospevom, tek onako, kao ukras na krstu. Valjda zato što bi krenuli dobro, pa kad zagusti, od onih zvižduka koji bi zlokobno zamenjivali pesmu, osetili bi se kao da igraju samo za sebe. Pomislili bi da su – sami. To drugo poluvreme je uvek ostavljalo gorak ukus. I kao da stalno živimo u njemu, sa sopstvenim zvižducima. Gotovo da smo se našli u začaranom krugu, u kome nikako da pružimo ruku kad se neko oklizne, da zagrmimo kad je najteže, da poletimo kao jato, jer to i jesmo, u susret košavi. Jer nje uvek ima. Samo je pitanje šta radimo sa svojim krilima.
A sve zbog toga što smo počeli da zaboravljamo da smo, ne samo u sportu, najjači bili samo onda kada smo se držali zajedno. I na tribinama, i uz ekrane, i na terenu.
Upravo od nas, takvih kakvih smo, a nije baš da smo loši (iako od mana ne treba bežati već ih ispravljati), potiču ovi momci. Od kojih narod, zapravo, svih ovih godina, traži samo jedno. Samo jednu jedinu stvar. Da budu ono što jesu. I da ne zaborave da nisu sami. Uopšte.
Bačka Topola. Beograd. Zrenjanin. Loznica. Kragujevac. Negotin. Niš. Novi Pazar. Smederevo. Sremska Mitrovica. Subotica. Šabac. I tako redom. Gradovi naizgled “nabacani” a zapravo samo po azbučnom redu poređani oni – iz kojih su ovi “orlovi” što ih ispratismo u Rusiju. Ima ih i sa drugih strana, izvan ovih sadašnjih granica – jedan je rođen u Bazelu, drugi u Bijeljini. Pa Drvar, Ljeida, Sankt Galen… Da, i tamo su dolazili na svet. I ostajali – naši. Zavirite li ka stručnom štabu, ređaće se Zenica, Valjevo, Vršac, Priština… Ceo taj tim, to jato – to smo mi.
Možda nemamo više Tirketa i Mošu, da. A možda imamo i bolje? Možda su kritike dosad bile opravdane, a možda je vreme da počnemo – da zajedno verujemo? Kad već nismo sami. Mudre su one reči selektora Bože “Dunstera” reprezentativcima u “Montevideu”, na poluvremenu meča sa Bugarima, posle katastrofe u prvih 45 minuta. Mudro i ovog časa zvuče, posle svega što smo fudbalski dosad prošli, a nalazimo se na novom početku:
“Zapamtite: u životu nemate drugo poluvreme. Ali – u fudbalu imate”.
Izazvao je tajac u svlačionici. I onda se odjednom začuje:
“Ajde, bre, momci… Nemojte da se zaje*avate!!!“, reče mali Stanoje i izazva i smeh i suze.
(Dalje znate i sami. Dotad posvađani Moša i Tirke, posle razmenjenih pogleda u tišini kada su ostali sami u svlačionici, izgovore samo nekoliko reči: “‘Oćemo po deset dinara ko prvi da gol?”, kaže Marjanović, na šta se Tirnanić osmehne i odgovori: “Nemoj da gubiš pare za džabe”.
I onda opet smeh.
I onda – uživancija.)
Takvi smo mi. Malo suza, malo smeha. Malo više strahota, i još više snova. Vazda žedni pravde i slobode, puni talenata sa kojima ne znamo baš tačno šta ćemo, pomislimo da smo sami, pa gledamo u svakog našeg u belom svetu – kao da je naš lični zastupnik. I kad Nole igra, srce bije k'o da smo mi na mreži, sa njegovim reketom u ruci. I kad šutiramo trojku, nama ruka u poslednjoj sekundi kao da zadrhti. (Il’, ipak ne zadrhti, pitajte Hrvate). I, na sve to, sad i ovaj fudbal. Onaj koji najviše volimo. I zbog kog najviše patimo. Kao, neće nas zanimati, a mi, bre, nećemo disati kad je napeto, a naši sa loptom. Ma, na tom terenu će biti – i svi oni koji na terenu nisu. Gde “sami”!? Pa to smo sve – mi. Sa krilima.
I zato svi oni koji tamo nisu, koji nose u sebi toliko ljubavi, toliko snažnu želju, a toliko vere u onaj naš vic, onu ovdašnju gotovo zaboravljenu čaroliju, oni ne traže nikakve pobede, nego da se bitka bije kako se to ovde radilo vekovima – časno, al’, dokle god može da se diše. Kao kod Njegoša, koji nas je bolje znao nego što mi sada znamo sebe – “boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka”. Jedan za drugog, i to ne musketarski “svi za jednog – jedan za sve”, već – svi zajedno, kao jedan. Jer, mi i jesmo jedno jato. Samo smo zaboravili da jesmo.
Otuda i one reči malog Stanoja odzvanjaju kao najjača poruka naroda ovim našim “orlovima”, koji čekaju da polete:
“Ajde, bre, momci, nemojte da se…”
(I onda opet smeh. I onda – uživancija.
Ko god da nam stane na put.)
