U pitomom gradiću Prnjavoru, na hiljadu i po kilometara od matične zemlje, Ukrajinci su pronašli svoje mesto pod suncem pre više od jednog veka. Danas oko hiljadu Ukrajinaca živi u ovom gradiću, čineći deo šarolike etničke slike karakteristične za Prnjavor, poznat i kao „mala Evropa”.
Prvi doseljenici u Prnjavor stigli su krajem 19. veka i bili su Italijani, a za njima su usledili Česi, Slovaci, Poljaci i drugi. U vreme austrougarske okupacije i posle Berlinskog kongresa, u BiH je iz raznih razloga migriralo dvadesetak naroda, uključujući i Ukrajince, koji su se uglavnom naselili u okolini Prnjavora i Banjaluke.
Danas u BiH živi oko 3.000 Ukrajinaca. U BiH su stigli krajem 19. i početkom 20. stoleća iz Zapadne Galicije, današnje Ukrajine. Ali ukrajinski jezik i kultura i dalje su prisutni u životu ukrajinske zajednice. Zanimljivo je da su u Devetini, selu blizu Laktaša, sačuvane i prve ukrajinske kuće pokrivene slamom, koje su deo lokalne istorijske baštine.
Ukrajinska nošnja ima svoje mesto u ormarima svakog doma, baš kao i „Kobzar”, najpoznatija zbirka poezije najprevođenijeg ukrajinskog pesnika Tarasa Ševčenka. U Prnjavoru postoji udruženje Ukrajinaca, koje nosi ime po ovom pesniku. Predsednik ovog udruženja Ivica Kulena ispričao je za naš list da Ukrajinci u Prnjavoru, Republici Srpskoj i BiH žive kao svi ostali ljudi, deleći sudbinu podneblja. U proteklih sto godina mnogi su se mešali kroz mešovite brakove, što je doprinelo stvaranju raznolike zajednice. Kulena je i sam primer toga – Ukrajinac koji je oženjen Srpkinjom.
Iako je ukrajinski jezik prisutan u porodičnom okruženju, vremešniji članovi zajednice ga bolje poznaju, a deca nešto slabije. Ukrajinska kultura se prenosi i kroz veronauku, koja se u ovom slučaju odnosi na grkokatoličku veru. Deca u školi uče ukrajinski jezik kao poseban predmet.
Kaže da na podneblju oko Prnjavora postoji pet–šest ukrajinskih bogomolja. Ipak, ukrajinski predstavnici u BiH ne vole da ističu etničke podele i nerado govore o osetljivim temama. Kulena kratko ističe da svi osećaju tugu zbog dešavanja u Ukrajini i da se nadaju da će rat što pre prestati.
Bogomolje u Prnjavoru su grkokatoličke, ali postoji i jedna pravoslavna – u Potočanima kod Prnjavora, s nešto manje vernika.
Zanimljiva su saznanja da je u samom Prnjavoru postojala i ukrajinska pravoslavna crkva, ali je u vreme komunizma od nje navodno napravljeno sirotište.
Kulena podseća da je u Lišnjoj kod Prnjavora čitaonica otvorena 1910. godine, a udruženje „Prosvita”, to jest „Prosveta”, ustanovljeno je šest godina pre toga. Bili su to prvi znakovi ukrajinske kulture na ovim prostorima.
„Prnjavor je u to vreme, a bilo je to nakon pada Osmanskog carstva, bio raseljen i slabo naseljen i ljudi su dolazili ovde. Prvi doseljenici iz Ukrajine došli su baš u Prnjavor. Po papirima, u Prnjavor je stiglo 5.995 Ukrajinaca. Kasnije je bilo i raseljavanja u dva svetska rata. Ukrajinci su ovde doneli i neke običaje, zanatstvo i kuhinju, koju su ovdašnji stanovnici prihvatili i nešto su naučili, preuzeli od nas koji smo tada ovde došli”, navodi on.
Najveći deo Ukrajinaca u ovom delu zemlje delio je sudbinu ostalih žitelja i mnogi od njih bili su pripadnici Vojske RS. Kulena kaže i da Ukrajinci danas žive sa Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i da primećuje da svi žale što se tamo dešava rat koji je i ovu zemlju opustošio.
Društvo „Taras Ševčenko”, nakon zatišja u vreme pandemije kovida 19, ponovo se aktiviralo u februaru 2022. godine.
„Napravljen je tim ljudi kojima je stalo do očuvanja i promovisanja ukrajinskog naroda na ovom prostoru. To se najbolje vidi kroz rad folklornih sekcija i aktivnosti društva. Glavni cilj društva je promovisanje kulture, običaja, pesme, igre i svih ostalih specifičnosti koje krase ukrajinski narod. Za ovih godinu dana koliko rade folklorne sekcije imamo iza sebe 15 nastupa na festivalima. Trenutno radimo u dve starosne skupine od po dvadesetak dečaka i devojčica. Društvo je otvorenog tipa, rado primamo sve narode”, istakao je Ivica Kulena.
