Kako život, pogotovo život u starosti, bez ikog svog, može da bude itekako težak i surov, dokaz su dvije sestre, starice Nedeljka i Petra Vujičić iz Donjih Vijačana kod Prnjavora.
Starice Nedeljka i Petra Vujičić, bez ikog bližnjeg, same, prepuštene sudbini, kraj s krajem sklapaju uz pomoć komšija, koju zovu svojom djecom, povremeno uz pomoć ljudi dobre volje.
– Kako vidite tako pišite. Da nam nije komšija i socijalnog, ne znam kako bih. To mi je sve života moga. Sad ne mogu nikuda, sad sam dotrajala – priča Nedeljka Vujičić.
Nedeljka ima 81 godinu, njena sestra Petra, koja je gluhonijema, ima 78. U ruševnoj kućici, sem nešto dotrajalog i pohabanog namještaja, nema bog zna šta, čak ni vode. Ali sestre se ne predaju. Hranu, uprkos godinama, same obezbeđuju. Svojim, staračkim, rukama.
– Posijemo sebi malo pšenice, kukuruza, povrća. To je naše. Nisam kadra da idem na dnevnicu da zaradim. Ove godine nemamo ni ranjenika, ni pečenice. Tako se dogodilo – ispovjeda Nedeljka, svoju životnu, borbu.
Jedina primanja su od socijalnog, koje dobija Petra. Od toga plaćaju struju, reprogramom, jer im je bila isključena prošle godine i ostale portepštine. Od toga su skuckale i za drva za ogrev. Do sad su ih same cijepale, ove godine ne znaju kako će.
– Ja sam do lani idrva cijepala. Ove godine ne mogu – kaže Nedeljka, čije komšije, koji se, inače, brinu o sestrama Vujičić, obećavaju da će pomoći u spremanju ogreva.
U pomoć su im ove godine prehrambenim paketima, novim šporetom i kaučom priskočili i članice Kola srpskih sestara Prnjavor. Bilo kakva pomoć je najmanje što se može učiniti za ove vrijedne sestre, da bi im starački dani koliko – toliko bili dostojni čovjeka.
