Na samu spomen reči Dabog već vam ledi krv u žilama, ma šta da izgovorite posle toga. A kako i ne bi!? To nije obična kletva koja počinje sa “Dao ti Bog…”, iako većina tako misli, već je spominjanje Daboga ili Dažboga, nekada vrhovnog slovenskog božanstva, koje je nakon pojave hrišćanstva degradirano u đavola.

Dabog je postao onaj čije se ime ne sme izgovoriti, kojeg se ljudi plaše kao demona, a svoje velike moći crpi iz duboko potisnutog kolektivnog sećanja. Nekada, on je važio za boga sunčeve toplote i kiše, bez kojih nema života. Vladao je i podzemnim svetom, a bio je i rodonačelnik Slovena, odnosno ljudi. Dolaskom hrišćanstva, Srbi su morali da prihvate novog Boga, a moćni Dabog nije mogao biti zaboravljen.

Dabog je bio hromi starac sa štapom, koji je često silazio na zemlju, među ljude i rešavao njihove probleme. Bio je odeven u životinjsku kožu, često medveđu. Najčešće ga je pratio crni pas, odnosno vuk, takođe hrom. Ponekad su i Dabog i vuk bili slepi na jedno oko.

Kada su Srbi primili hrišćanstvo, Dabogov kult je zamenjen kultom svetog Save. Sveti Sava sada je glavni akter legendi, on kao mudrac obilazi narod i rešava probleme seljaka.

Smelu tezu da je Dabog bio vrhovni bog Srba, zbog čega je morao da bude degradiran u đavola, kao i bog podzemnog sveta, izneo je u prvoj polovini 20. veka Veselin Čajkanović. Iz obilja narodnih predanja izveo je da se ime Dabog gotovo uvek koristi za neko zlo biće, samog đavola, pa čak i kralja đavola.

O drugim zaboravljenim srpskim psovkama, kao što su sunceti kalajisano i idi u peršun, pročitajte u teksu 24sata.rs.