Италија: Поприште сљедеће велике кризе

0
622

Прашина око референдума у Великој Британији се још није слегла, а нови потрес је на видику: италијанске банке су пред колапсом. Хоће ли поново да помажу порески обвезници Европске уније

Неки проблеми у Европи као да постају све гори што чешће о њима говоримо. У то спада и банкарски сектор у Италији. Европски банкарски завод ЕБА процјењује да вриједност лоших кредита у Италији износи 200 милијарди евра; други рачунају са сумом од 360 милијарди. Све зависи од начина бројања. Али, порука је јасна: ако кредити тог реда величине “пукну”, италијанска држава више неће моћи да сама носи њихов терет, а и заједница земаља еврозоне би била преоптерећена.

Основни проблем је и даље слаба коњунктура у Италији. “Италијанска привреда не биљежи раст и дјелимично се налази у рецесији“, каже Мартин Фауст, професор банкарске економије у франкфуртској Финансијској школи. “Предузећима и приватним домаћинствима у Италији не иде добро; они дијелом нису у стању да плате своје камате и дугове.“

Овај проблем је познат годинама. У јесен 2014. је девет италијанских банака пало на такозваном европском тесту оптерећења. Највећи проблем у капиталу је имала банка МПС – иначе најстарија од свјетских банака које још постоје. Отада се много тога догодило, али то није било довољно. Почетком 2015, једна одредба ЕУ је требало да се побрине да се не понове грешке из прошлости. Сада банке не смеју бити спасаване новцем пореских обвезника, као што је то често био случај послије финансијске кризе 2008.

Слаба конкјунктура, оклијевање улагача – проблеми италијанских банака су се временом повећавали умјесто да се смањују. А крај није на видику. “Можемо поћи од тога да ће губици банака наредних година да се битно повећају“, сматра професор Фауст. “Проблем је што трули кредити редукују сопствени капитал банака. А без сопственог капитала банке не могу да преживе“, каже Фауст. То је врзино коло, јер управо у вријеме слабе коњунктуре, предузећа су упућена на јаке банке.

Почетком 2016, италијанска влада се споразумела са ЕУ око могућности да се трули кредити препусте “лошим банкама“. У априлу је основан још један резервни фонд звани Атланте, који су банке у држави напуниле са око четири милијарде евра.

Одмах послије оснивања, Атланте је имао пуне руке посла: двије регионалне банке су тражиле помоћ – и половина резервног фонда је већ била потрошена. Отада постоји спор око тога ко ће га поново напунити. “Многе банке немају капитал за пуњење тог фонда“, каже Фауст.

На самиту ЕУ прошле недјеље, италијански премијер Матео Ренци је представио свој план помагања банака новцем убраним од пореза. Он жели да их снабдије са 40 милијарди евра свежег капитала, како би могле да продишу. Ренцијев аргумент: референдум о изласку Велике Британије из ЕУ је створио ванредну ситуацију у којој је таква помоћ дозвољена. То је само изговор, сматра Томас Хартман-венделс, професор банкарске економије у Келну: “Нема узрочне везе између Брегзита и актуелних проблема италијанских банака“.

Он тврди да италијанске банке треба санирати, али да то мора бити рађено по новим правилима: тек када власници и повјериоци буду одријешили кесу, моћи ће и држава то да учини. “Послије финансијске кризе се говорило да не смије више да се деси да за рискантне банкарске послове гаранти буду порески обвезници“, подсјећа Хартман-Веделс, “све то се сада поново доводи у питање.“

Италијански премијер Ренци се налази под политичким притиском, а државне гарантије ће проузроковати трошкове тек када дође до озбиљне ситуације, тврди овај експерт. “А то је поново најједноставније рјешење које дугорочно не води из слијепе улице.“

Драма без краја јасно показује слабости монетарне уније. Италијанска привреда се не покреће, јер су изостале темељне реформе а евро је прескуп. Што криза буде дуже трајала, и проблеми ће бити све већи. “Кризе у еврозони још ни издалека нису превазиђене“, каже Мартин Фуаст: “Структуралне тешкоће су посљедњих година само гуране у страну, али нису рјешаване“.

С обзиром на огроман волумен трулих кредита у Италији, Хартман-Венделс са келнског универзитета очекује да ће пре или касније за банке опет морати да гарантују европски порески обвезници. “То ће бити неопходно. Италијанска држава то сама неће моћи, јер је презадужена.“ Шпанија је између 2012. и 2014. добила 40 милијарди евра као помоћ из Европског фонда за спас евра – да би рекапитализовала своје банке. Преговори о сличном програму у Италији би могли да ионако напете односе у монетарној унији ставе на нову тешку пробу.

PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here