Manje od pet minuta trajala je naša vožnja skelom, na koju smo se ukrcali u kasno kišno nedjeljno popodne. Nivo Bosne je bio povoljan, a nju je obuzdavao skeledžija Izudin Glavić (66) iz Kotorskog.
“Da si juče došla, da vidiš vašara. Išli ljudi na Dugu Njivu. To je bilo vozila kamara. Do pola deset naveče sam radio”, počinje priču Izudin, dok srdačno u znak pozdrava pruža ruku i poziva da se ukrcamo na plovilo.
Do skele smo došli uz pomoć Katarine Bošnjak, mještanke Kožuha, inače bismo zalutali na neku od šljunkara.
Nismo bili jedini kojima je trebao prevoz, pa su na kraju jedno vozilo i šest osoba jezdili ka drugoj strani obale.
“Subotom i nedjeljom idem na skelu. Sad idem za Sloveniju, čeka me tamo jedan kolega pa idem s njim na posao. Dok nije bilo benzinske pumpe u Osječanima, prije dok sam bio dijete, išao sam skelom tu preko Bosne, u Šešlije na benzinsku pumpu po gorivo”, prisjetio se Zlatan Nedić iz Osječana.
Kao dijete na skelu je prvi put kročio i Radislav Kuđeljić, takođe iz Osječana, koji nam, dok čvrsto drži volan svog automobila, priča da se tada plašio kratke plovidbe, ali da taj isti strah osjeća i danas.
“Bojim se vode, ne znam plivati. Bliže je, ne troši se gorivo, dobija se na vremenu, skraćuje put 30 i nešto kilometara… Evo, idu ljudi na primjer za Banjaluku, Derventu, Kotorsko, ne moraju ići na Doboj”, kaže Kuđeljić, dok njegova saputnica napušta vozilo i hrabro staje na skelu.
“Super je, ne bojim se vode. Nemamo skelu tamo u Petrovcu. Vozila sam se čamcem, brodom, bili smo na moru, ali skelom nikada. Znači, prvi put mi je sada”, rekla je Snežica Janković iz Petrovca na Mlavi.
Za mještane Osječana, Kožuha, Brđana, Čivčija, Grapske, Lukavice, Sjenine Rijeke s jedne, te Kotorskog, Johovca, Bukovca, Šešlija, Ritešića sa druge strane, skela nije samo prevozno sredstvo, nego “institucija”.
Skeledžija nam priča da njegovo radno vrijeme počinje u 6.45, a završava u 20 časova, ali često vanredne situacije produžuju boravak na skeli, dugoj devet metara, opremljenoj frižiderom i suncobranom.
“Neki dan je išao čovjek da balira sijeno u osam sati (uveče). On je završio, ali moram ga čekati, do deset ostao… Nema odbijanja. Neku veče sam zaključao skelu, dođe čovjek iz Slavonskog Broda i kaže da ide u Grapsku, ja ga prevezem”, priča Izudin i dodaje da ima vozača koji ne smiju ukrcati auto na skelu pa im uskače u pomoć.
“Došla žena kolima i kaže da ne smije ući na skelu. Kaže mi ako znaš voziti, uvezi ih. Ja ih uvezem. Neki dan četiri žene iz Odžaka, navigacija ih navela ovdje, i stade im auto na skeli. Vrate se nazad i kažu hajde ti probaj. Ja na gas i kola izađoše bez problema”, prisjetio se iskusni skeledžija, te se pohvalio da je svojevremeno plovilom prevezao traktor natovaren sa 8,45 tona pšenice, koji se zaputio u Sočanicu.
Tradicija skelarenja na ovom području duga je 200 godina, a Izudin skelu vozi četrnaestu godinu.
“Ja sam se rodio u čamcu. Od sedme godine znam voziti čamac, naučio sam da plivam… Ja bih znao napraviti i skelu svojim rukama”, poručio je Izudin, te ustvrdio da bi skelu bez problema mogla voziti i žena.
