Naslovna Magazin Znamo da kritikujemo kasire, kontrolore i šalteruše. Kako mi izgledamo u njihovim...

Znamo da kritikujemo kasire, kontrolore i šalteruše. Kako mi izgledamo u njihovim očima?

0
60

Stariji čovek, dok je “kucao” sok, zagledao se u mene i počeo da priča kao da mi je rod rođeni: “Što si neraspoložen tako? Hajde, oraspoloži se malo”

Banka, bankarstvo, salter, placanje

Njihovih 8 sati prolazi na jednom mestu: oni stoje na kasi, sede za volanom, po ceo dan gledaju u jedan otvor na šalteru iza kojeg se smenjuju sumorna lica.

A mi… Mi smo samo jedan od stotine ljudi koje će oni ugledati toga dana, prolazna lica, siva, iznurena, užurbana, koja retko pružaju osmeh, a uvek traže, ponekad i previše.

Svi s pravom verujemo da su oni tu za nas: čovek za šalterom da izvrši uplatu, kasirka da “otkuca” robu, vozač da nas preveze. Njihov je posao i dužnost da budu ljubazni i nasmejani. A mi?

Mi nemamo nikakvu dužnost prema njima, mi smo korisnici usluge, samo želimo da prođemo što brže i što bolje. Ali, da li bi ipak trebalo da imamo malo više obzira prema njima? Ako ne obzira, onda makar da ih poštedimo komentara i pitanja od kojih im puca glava. Jer, lako i često ih kritikujemo, a retko pogledamo i slušamo sebe.

“Može li još jedna kasa, vidite koja je gužva”, kao komandir viče čovek sa korpom koji je na trenutak pomislio da je poslovođa, dok na znak koleginice dotrčava žena koja je upravo aranžirala raf. Možda je u prodavnici gužva, ali mi ćemo kupovinu završiti za 5 ili 10 minuta, a one će 8 sati slušati slične “naredbe” i nezadovoljna zgužvana lica koja samo žele da što pre izađu napolje.

Kupac, prodavac, kasa, reklamacija

Foto: Profimedia/Alamy

Kako li se oseća vozač autobusa koji posle svakog iole jačeg kočenja čuje žamor među putnicima i one čuvene “krompire”. Kao da je on baš želeo da zakoči tako da svi oni koji se nisu dobro držali polete između sedišta. I za najmanju povredu bio bi on odgovoran, a desetine “krompira” koje vozi samo se smenjuju…

A o onome “zašto ne radi klima” bolje i da ne govorim. Niti se kontroloru ulazi u vreo autobus pun ljutitih putnika, niti vozaču prija da 8 sati vozi na +30.

Šalterski radnici su posebna priča. Ona najomraženija vrsta. Cenimo svaki minut našeg vremena i odlazak u šalter salu za nas je pravi horor. A kada stignemo na red merkamo i gledamo svaki pokret onoga iza stakla i poput kontrolora pratimo svaki korak. Da im odmah očitamo lekciju ako nešto nije u redu.

“I šta ja sad da radim, došao sam sa drugog kraja grada da biste me vi vraćali? Neću, zovite načelnika, načelnika”.

Sukob sa birokratijom ili sa svojom neodgovornošću svakako je nešto što onaj nesrećnik iza stakla, koji će se priključiti masi sivih, izgužvanih i nezadovoljnih prolaznika u 15.30, ne može da reši umesto vas.

A gde su šalteri, tu je i obezbeđenje. Sad još i ono da se ispreči, da zatvori vrata, da organizuje red. Sve bi to moglo mnogo bolje, bar u našim očima, dok stojimo i posmatramo. A onda se nađe neko pametan ko će da krene da se razjašnjava. Znate ono “GospOdine…!”

Katastar

Foto: Mateja Beljan

Možda je najteže onima “sa druge strane žice”, koji nas čak ni ne vide, a u jednoj minuti moraju da shvate neki kompleksan problem o kojem mi razmišljamo možda i čitav dan: “Zašto nema interneta? Zašto mi je račun duplo veći nego pre? Ja više ne mogu da čekam, mene ne zanima kako ćete vi oto da rešite”.

U službeniku mi vidimo ceo sistem, ceo problem, a zaboravljamo da je na njemu samo da prenese informacije nekoj službi koja će, opet, rešiti stvar tek kada bude stigla.

“ŠTO SI NERASPOLOŽEN”

Koliko sam isključen dok obavljam neke svakodnevne poslove ukazao mi je pre izvesnog vremena jedan prodavac u trafici na Autokomandi. Stariji čovek, dok je “kucao” sok, zagledao se u mene i počeo da priča kao da mi je rod rođeni: “Što si neraspoložen tako? Hajde, oraspoloži se malo”.

A ja sam mu tog dana možda bio, pedeseti, šezdeseti koji je došao da nešto kupi, kao na neki auitomat, ni ne gledavši ko sedi s druge strane prozora limene trafike.

Zapravo, održao mi je lekciju iz kulture. Oboje morimo svoje misli, svako ide svojim zadatkom, a sreli smo se u jednom rutinskom poslu. Malo osmeha, lepih reči i zahvalnosti svakome može da ulepša dan.

 

PODIJELI

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Free WordPress Themes, Free Android Games