Мистериозна књига је добила назив “Ђавоља библија” јер се на корицама крије живописна слика самог Сатане – за коју се вјерује да је Луцифер сам насликао, попут својеврсног потписа.

Најстарија и највећа средњевјековна књига на свијету дебела је 22 центиметра и дуга скоро метар. Будући да је тешка 72 килограма, потребна су два човјека да би је подигли – али све то је, према предању, направио један монах из сада уништеног чешког бенедиктинског манастира у Подлажицу. И то за једну ноћ.

Књига је толико велика да је, према процуени научника који већ годинама покушавају да разријеше мистерију Ђавоље библије, било потребно 160 животињских кожа да би се направио пергамент за њу.

Међутим, и поред силних научних истраживања, како је тачно настала ова књига остаје мистерија. Према легенди, направио ју је један монах у 13. вијеку. Он је прекршио своје монашке завјете и због тога је осуђен да буде жив зазидан. Међутим, да би избјегао страшну казну, понудио је да у року од једне ноћи напише књигу у којој ће бити садржано све људско знање.

Како се ноћ ближила крају, монаху је постајало све јасније да се латио немогућег задатка. Тада се обратио ђаволу за помоћ – понудио му је своју душу у замјену за помоћ око писања књиге. Луцифер је пристао, а као свој потпис оставио је живописан аутопортрет на страницама ове књиге.

Научници се слажу да је апсолутно неизводљиво да се оволико дјело направи у року од једне ноћи. Штавише, потребно је најмање пет година рада да би се руком написала оволика књига – тврди Нацинална географија. И то не рачунајући илустрације. Али једно је сигурно – Ђавољу библију је дефинитивно написао један човјек, кажу научници. То се види по начину коришћења мастила и по рукопису.

– Аутор је очигледно био опседнут нечим да направи такво ремек-дјело. Да ли се радило о моћи свјетлости или таме, остаје непознато – наводи се у једном од многобројних извјештаја.

У овој књизи се налази комплетна Вулгата, латинска Библија, као и пет других текстова. Почиње са Старим Завјетом, а наставља се “Јеврејским старинама”, дјелом Јосифа Флавија, потом “Енциклопедијом етимологије” Исидора од Севиље, па збирком медицинских дјела Хипократа, Теофила и других, коначно Новим Завјетом, и на крају “Бохемијском хроником” Козме од Прага./RTRS/.