Разлог за нетражење стручне помоћи код менталних проблема у 38 одсто случајева у БиХ је страх обољелих лица да ће их неко видјети да долазе у здравствену установу и тако бити “обиљежени”, рекла је координатор дневног центра Удружења за подршку породицама, лицима и заједници у менталном здрављу “Заједно” из Бањалуке Ружица Атанацковић.
Атанацковићева је навела да истраживања показују и да је у 33 одсто случајева разлог нетражења стручне помоћи увјерење да је она потребна само “слабићима”.
“Стигматизован однос према менталним поремећајима и ментално обољелима очит је ако анализирамо ресурсе за заштиту менталног здравља и ментално обољелих, који значајно заостају у погледу ресурса за заштиту других”, оцијенила је Атанацковићева.
Она је истакла да је фокус интервенције у борби против стигме и дискриминације успостављање дугорочно одрживих механизама који ће допринијети смањењу дискриминације усмјерене према особама са менталним поремећајима и пружањем једнаких прилика за све.
“На индивидуалном плану активна партиципација доприноси повећању нивоа опште функционалности, опоравку и реинтеграцији особа са менталним поремећајима, што у коначници резултира смањењем стигме и неједнакости, те побољшањем квалитета живота корисника и њихових породица”, појаснила је Атанацковићева.
Да би се тај циљ постигао, додала је она, неопходна је проактивна улога других актера у заједници у борби против стигме душевне болести и пружање подршке социјално-инклузивној пракси.
“У складу с тим, Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске је 2014. године именовало чланове радне групе за израду водича за провођење антистигма програма у Републици Српској, који је израђен у марту прошле године”, навела је Атанацковићева.
Она је појаснила да је након тога услиједила едукација корисничких удружења и других актера у заједници о систематичном провођењу рано-сензитивних антистигма програма, те изради имплементацији и евалуацији ових програма.
“Веће знање о менталном здрављу и менталној болести повезано је са мањом дистанцом према особама са менталним поремећајима”, појаснила је Атанацковићева.
Оне је упозорила да су дискриминација, стигма и социјална искљученост повезани процеси, који се не могу се лако раздвојити.
“Док стигма представља став, дискриминација је понашање које је усмјерено на прављење разлике међу члановима друштва, што доводи до кршења људских права стигматизованих особа. Све то утиче на социјалну искљученост ментално обољелих лица, што за посљедицу има пасивизацију, изолацију и безнађе са утицајем аутостигме, како ових особа, тако и њихових породица”, рекла је Атанацковићева
