Данас се навршавају три деценије од трагичне смрти Индире Ганди, дугогодишњег предсједника владе Индије и једне од водећих личности Покрета несврстаних, која је убијена у атентату 31. октобра 1984.
У почетку описивана као “нијема лутка”, а касније проглашена за највећег индијског премијера и “жену миленијума”, Индира се за кормилом индијске владе налазила, с прекидима, више од 11 година, све до трагичне смрти у атентату, а под њеним вођством је Индија несумњиво била неприкосновени регионални лидер.
Индира Ганди, рођена 1917. године, била је једино дијете Џавахарлала Нехруа, првог премијера независне Индије.
Школовала се у Оксфорду и на Универзитету Висва-Барати у Западном Бенгалу.
Националном покрету за ослобођење Индије прикључила се још 1938, а удала се четири године касније за правника, такође политичара и посланика Ферозеа Гандија, иначе зороастријанца, изданка древне заједнице поријеклом из Ирана (Персије) која је у Индију избјегла када је ислам у Персији превладао.
Због политичке активности, млади брачни пар Индира и Ферозе Ганди осуђени су на 13 мјесеци затвора од стране британских колонијалних власти током Другог свјетског рата.
Када је Индирин отац Џавахарлал Нехру 1947. године изабран за првог премијера, она је постала прва домаћица, лични савјетник и његов пратилац приликом службених путовања.
Послије очеве смрти 1964, постала је министар информисања и портпарол премијера, а од 1966. обављала је непотпуни мандат премијера у којем је извјесно вријеме била и шеф дипломатије.
“Прошла је неколико фаза, од љевичарског популизма с краја шездесетих година, који је кулминирао с политиком гарби хатоа” (искорјењивања сиромаштва), до фазе када је прогласила ванредно стање”, оцијенио је прије неколико година политички аналитичар Прафул Бидваи.
Као убијеђени социјалиста, Индира је укинула традиционалне привилегије, прије свега оне које су уживале махараџе, а које је она сматрала анахроном појавом.
Послије реизбора 1971. године, међутим, запрепастила је свијет прогласивши ванредно стање. Тада је, по њеним ријечима, стављена “тачка на демократију”, противници су затварани, а штампа ућуткана.
Године 1977, погрешно је процијенила своју популарност, расписала изборе и изгубила. Три године касније, она је поново изабрана, али је овог пута била мање ауторитарна.
Када је покренула “зелену револуцију” (1967-1978) Индира је успјела да сиромашну Индију преобрати у земљу која може сама да покрије потребе у храни. Економисти признају да је спасила пољопривреду, али указују и да је национализовала банке, повећала контролу над увозом, подигла царинске баријере те да је, по том тумачењу, затвореном економском политиком кочила развој.
Под вођством Индире Ганди, Индија је несумњиво била неприкосновени регионални лидер. Између осталог, у том периоду Индија је реализовала атомски програм, а прва нуклерна проба изведена је 1974. године.
Индира Ганди наглашавала је тада да ће Индија развијати нуклеарни програм искључиво у мирољубиве сврхе.
Године 2001. у Индији је, на основу новинске анкете, проглашена за највећег индијског премијера.
Британски Би-Би-Си је децембра 1999. у међународној анкети прогласио Индиру Ганди за ”жену миленијума”.
Била је, такође, једна од водећих личности Покрета несврстаних у чему је наслиједила специфичну позицију коју је имао њен отац.
Двојица Сика, припадници гарде предсједнице владе, убили су Индиру Ганди 31. октобра 1984. године.
Била је то одмазда за упад у Златни храм у Амрицару, светом граду народа Сика у Пенџабу, гдје се био утврдио вођа тамошњих сецесиониста.
Њена наредба да војска уђе у Златни храм (Хармандир Сахиб) и савлада побуњенике била је спроведена брутално и изазвала је огромно незадовољство заједнице Сика.
Индирин син и насљедник на функцији Раџив Ганди доживио је исту судбину.
Раџив је био на власти пет година, до пораза на изборима 1989.
Убијен је 1991. у самоубилачком атентату једног тамилског фанатика.
Његова супруга Соња Ганди (67), коју многи сматрају најутицајнијом политичком фигуром у Индији, иако је изабрана за премијера одбила је ту функцију, задржавши посланички мандат и лидерску позицију у владајућој Конгресној партији.
Породичну традицију наставља сада Раџивов и Соњин син Раул.
