Pročitajte kako je nekada prosečna porodica u Srbiji putovala na more. Možda ćete se prepoznati u novoj kolumni Sandre Todorović, a sigurno ćete se nasmejati.
Veoma dobro je poznato da živim u prošlosti, tamo daleko, dokle su se moje prve misli i utisci formirali. Tamo mi je bilo lepo i bezbrižno, i sa setom to davno prošlo vreme pominjem i o njemu pišem.
Stariji se svakako sećaju kako je bilo putovati na more u konvojima, sa porodičnim prijateljima, njihovom decom i ženama, u skučenim jugoslovenskim kolima sa jambolijama na sedištima.
Ko je imao kamp prikolicu, bio je car. Mi nismo. Zavidela sam svima koji su vukli taj beli dvorac za sobom, beskrajno udobnu minimalističku malu kuću sa narandžastim enterijerom.
Pripreme za tradicionalno kampovanje u našoj kući su obično trajale dva do tri dana, što je malo, obzirom na to da smo putovali porodično sa sve babom koja je ceo taj proces pakovanja i spremanja činila još paklenijim.
Ćale je bio nervozan, jer treba da vozi onoliki put, a keva je mlatarajući rukama kroz vazduh vikala:
“Ubiću se, da okončam ove muke, mora videti neću!”.
Baba je objašnjavala prijatelju doktoru preko fiksnog telefona šta joj je izašlo na nozi. Satima. Mene niko nije ni primećivao, jer sam to vreme opšteg ludila i bezumlja provodila crtajući u nekom ćošku.
“Gde je ligeštul?”
“Nema ligeštula! Nema! Prošle godine se iscepao kad je tvoja majka od sto kila sela na njega iz zaleta.”
“Sedećemo na sopstvenim guzicama gospodine.”
Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock“Jesi li spakovala bocu sa plinom?”
“Bož’ sačuvaj da ja dodirujem plin, treba da mi eksplodira u ruci. Panika me hvata od plina u kolima. Gde je onaj mini frižider? Evo napravila sam pedesetak sendviča, pitu i pile, valjda će nam biti dosta do tamo. “
“Mogla si i vola da ispečeš! Šta će nam tolika hrana?”
“Nikad se ne zna, a i tvoja majka je vazda gladna kako prođemo Ibarsku magistralu. Kevo silazi sa telefona, treba da zovem ujka Paju da se izdogovaramo oko pribora za pecanje i čamca.”
“Čekaj, evo samo da objasnim još nešto doktoru. Za minut. Jeste poneli ono ulje za sunčanje što sam pravila od zejtina i cveća?”
“Nismo kevo, poneli smo onaj od kokosa.”
“Pih, to vam je g…. najobičnije, a i miriše na neke droce. Ja se još nisam spakovala, suše mi se gaće na štriku. Imam još četvoro gaća da promenim lastiš, stežu me.”
“Ubiću se, eto, ubiti! Ona će sad da krpi gaće, a mi treba za dva sata da krenemo.”
“Obe mi idete na nerve! Sad ću da uključim TV i da gledam utakmicu. Neću ni da idem.”
“Pa da, znala sam da će tvoja majka upropastiti letovanje kao i svaki put do sada. Kevo silazi sa telefona!”
“Nemoj ti mene da teraš sa mog rođenog telefona, nemoj pušku da uzmem, jes’ čuo! Ja sam se za ovo borila! Nisam još nikom ni javila da putujem, oćeš da pomisle da sam umrla. To svi jedva čekate…”
“Ja polazim, ko je krenuo, krenuo. Ne čekam nikog.”
Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock“Da li si zavrnuo ventil za vodu?”
“Jesam.”
A prozore, jesi li zatvorio?”
“Jesam.”
“Nemoj da mi zatvarate prozore do kraja, uvenuće mi muškatle!”
“Kevo silazi u kola, nemoj sve da ih počupam i pobacam.”
“Nemoj ti meni da pretiš, inače ću onu stvar da vam skuvam tamo. I onako me vodite kao roba da vam čuvam dete i kuvam dok se vi švrćkate okolo.”
“Kuku, dete smo zaboravili… ‘ajde mila, ponesi te flomastere, crtaćeš usput.”
Sedosmo u kola. Tišina je trajala oko pola minuta. Baba i ja sedimo pozadi. Ona uredno vadi privezak Svete Petke i kači ćaletu iza leđa na sedište od kola. To nam je bila zaštita od svih “ne daj Bože” nepredviđenih i nemilih događaja na putu do mora. Mene posebno umiva svetom vodicom.
Treba da svratimo po ujka Paju i tetka Jelenu i čika Dragana i teta Seku, oni su se dogovorili sa ostalima, pa idemo u koloni.
“Šta? Ide Jelena? Ja ne idem onda na more.”
“Ćuti kevo, već smo krenuli.”
“Neću, izaći ću kroz prozor. Pa vi ne znate šta je ona meni prošle godine rekla! Smrtno me je uvredila. Sa njom neću da letujem.”
“Ti joj zapreti puškom, ako opet počne i gotovo. Idite u šumu na dvoboj.”
“Evo, šećer mi pao od stresa. Da li je neko gladan? Srećo babina, ‘oćeš jedan batak?”
“Nemoj da mi mastite kola, taman sam sve lepo oprao i usisao.”
“Ćuti tu, ‘oćeš da pomremo od gladi?”
“Kevo, nismo ni izašli iz Beograda.”
“Pa šta. Znaš li ti koliki je Beograd s kraja na kraj?”
Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock“Ubiću se, ne mogu više da vas slušam. Stani da zapalim cigaru.”
“Ne mogu sad da stajem, samo što smo krenuli.”
“Što si zabranio pušenje u kolima? Zato što obe pušite, kao u odžaku da sedim.”
Gledala sam kroz prozor zelene brežuljke i krošnje, zamišljajući kako tuda trčim raširenih ruku niz nizbrdicu.
Mahala sam čika Paji kroz zadnju šoferku, i on meni. Čika Paja je bio jedini normalan lik u celoj familiji. Vozio je svetlo plavu “škodu”, unutra prekrivenu bež jambolijama. Zvao me je Mala Zjala.
“Meni se ide u WC. Ako ne staneš uskoro, ja ću se upišati u kolima. I detetu je verovatno već do guše došlo.”
“Sad svi moraju da stanu zbog nas.”
“Pa nek stanu, šta me briga.”
Konvoj automobila sa prikolicama se zaustavi iza našeg. Cela familija i prijatelji izmigoljiše iz svojih vozila protežući se.
“Eno je ona Jelena, gledaj je, i šešir je kao stavila. Ona mi je neka dama, nemoj blizu nje da ste prošli.”
“Idi bre, kevo, u klonju, pusti sad Jelenu.”
“Eno je maže nokte na nogama na sred puta. Sad i nju treba da čekamo da uradi pedikir? Jesmo li mi išta jeli? Ovde miriše neki roštilj iz kafane.”
“Kevo, nećemo stići na more do septembra ako ovako nastavimo. Pun je auto hrane. Jedeš otkako smo krenuli.”
“Ako tvoja majka ne prestane da priča, ja ostajem ovde na sred puta!”
Vreme je sporo prolazilo. Pokušavala sam da crtam u skučenom prostoru na zadnjem sedištu kola. Probala sam i da odspavam, ali mi je bilo neudobno i vrućina. Baba me je hladila lepezom. Radio je svirao: “Ove noći, jedna žena, mirno spava, na jastuku rasuta joj kosa plava…”
Zlatibor. Osma pauza. Baba konstatuje kako je ’ladno i kako nije ponela džemper. Traži da joj se otvara kofer. Plezi se tetka Jeleni iza leđa i pokazuje srednji prst. Ćale odlepio od svega i otišao da razmenjuje mamce za pecanje sa čika Draganom. Keva puši u hladu, pali jednu na drugu. Čika Paja mi je ubrao neko žuto cveće i poklonio. Rekao mi je da dama uvek treba da dobije cveće. Nasmejala sam mu se. Ostale žene su se skupile i torokale u fazonu – bože me sačuvaj koliko ovaj put traje i hoćemo li ikada stići.
Foto: Guliver/Getty Images/ThinkstockBeskrajno duga vožnja po Rudniku. Babi se povraća, meni se povraća. Stajemo da povraćamo. Kanjon Morače, keva paniči kako ćemo svi završiti dole, a kredit je neotplaćen za onoliki nameštaj. Baba je vezala hladnu krpu preko glave i žmuri dok ne prođemo kanjon.
“Jesmo li ga prošli? Kolko traje prokletinja? J… vas kanjon. Trebalo je drugim putem da idemo.”
Ćale zelen u licu od svega. Traži da mu keva upali cigaru. Nikada nije pušio.
Jedno vreme sam spavala i na svu sreću propustila jedan deo te nemile konverzacije. Otvaram oči, gledam kroz prozor… ukaza se plavetnilo, beskrajno veliko i nepregledno. Planine. Uzani krivudavi put.
“MORE! MAMA! MORE!”
“Vidim more, nisam slepa. Do sad bismo stigli do Argentine. Ja sam gladna, sve smo pojeli.”
“Kevo, nismo MI pojeli, ti si pojela!”
“Kad ćemo taj roštilj da raspalimo?”
“Nismo još ni stigli, jedi taj keks dok ne stignemo.”
“JA sam dijabetičar. Ne smem da jedem keks.”
“Video sam te malopre u retrovizoru da si ga jela.”
“Pa i jesam! Kad nema ništa drugo. Treba u šok da padnem. Nego, nisam sigurna, jesmo li zaključali kuću?”
