Đurđevdan je veliki prolećni praznik kojim se odvaja letnji period od zimskog, pa se mnoga verovanja u vezi sa njim odnose upravo na pobedu hladnoće i na bujanje života. Običaji i magijske radnje za zaštitu, zdravlje i plodnost koje se tog dana obavljaju, dobrim delom su iz praslovenskih i starobalkanskih vremena, što njihovom folkloru daje i posebnu boju i životnost. Uostalom, setimo se rečenica iz poznatog romana Meše Selimovića “Derviš i smrt”:
“Izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici… Iza tarabe su se čuli veseli glasovi devojaka što su spremale miloduh i crvena jaja u bakrače pune vode da se u ranu zoru izmiju, kao divljaci, verujući čaroliji cveća u noći… U ponoć, otići će ove devojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji što je rasipa vodenički točak…”
PONOĆNO KUPANJE
Verovanje kaže da ta zapenjena voda, koja prska sa vodeničkog kola, ima magijsko dejstvo: štiti od bolesti, čini lice svežim i lepim, kožu mekom i nežnom. I nije se samo umivalo u toj vodi. U nju se stavljao đurđevak sa zelenim lišćem, a zatim se sušio i pripremao kao pouzdan lek protiv prehlade.
Đurđevak, biljka sa malim, belim zvonastim cvetovima i crvenim plodovima, i inače se smatrala izrazito magijskom, a nekada su je i lekari puno preporučivali, pa je vidimo i u ruci Nikole Kopernika, na poznatom drvorezu sa njegovim likom. Francuzi, ne zaboravljajući svoje keltske korene, veruju da đurđevak donosi sreću. Zanimljivo je da je za njih proslava 1. maja nezamisliva bez ovog cveta, a tradicija je da se odlazi na prvomajski izlet (praznik starih Kelta), da bi se brao đurđevak.
Đurđevak sadrži i glukozid, najjači srčani otrov biljnog sveta, pa su se njime obilato koristile i veštice, a kitili su se njime i naši hajduci kad bi se na Đurđevdan odmetali u hajduke, sve po onoj narodnoj pesmi: “Đurđev danak, hajdučki sastanak”.
Narodna tradicija vezuje uz Đurđevdan i druge billjke. Među njima je i oman, sa svojim karakterističnim listovima i čupavom, žutom cvetnom glavicom. Ovu lekovitu biljku devojke su brale, ostavljale preko noći na rosi, a onda sušile, da bi po Đurđevdanu poslužila za “ljubavnu pomamu”. Drugim rečima, o Đurđevdanu se spremao i svojevrstan narodni afrodizijak. Oman ubran u petak uoči Đurđevdana, spada, pored odoljena, i u najkorišćenije amajlije protiv “zlih očiju”.
KULT BILJA…
Đurđevdan predstavlja praznik oživljene prirode, kad se raznim običajnim radnjama nastoji da se prenese njena snaga, pre svega nove vegetacije, na ljude, životinje, useve i vinograde. Zato je folkloristika praznika velikim delom i vezana za bilje. Uoči praznika, domaćica uzme uskršnje jaje zvano čuvarkuća i stavi ga u sud. Okolo naređa razno bilje: zdravac (simbol zdravlja), dren (za čvrstinu), grabež travu (da se momci grabe oko devojke), bršljan (da snahe budu privržene kući)… Sve ovo se polije vodom do vrha posude i stavi pod ružu da bi se sutradan, odmah posle ustajanja, ukućani umili tom vodom.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana ubere zelene grančice u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni”. Ponegde je običaj da se ovo kićenje zelenilom vrši na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od đurđevskog cveća: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Običaj je bio i da žene i devojke donesu uveče kući omaje, tj. vode sa vodeničkog kola, “da bi se od njih svako zlo i prljavština otresli i otpali”, kao omaja od kola, i stave u nju različito bilje, a naročito selen.
… I VODE
Ujutru se svi redom umivaju sinoć pripremljenom vodom: deca “da bi bila zdrava kao dren”, devojke “da bi se momci grabili oko njih”, stariji “da bi bili zdravi”, domaćin “da bi mu kuća bila dobro čuvana”, itd, svaki prema svojim potrebama i željama.
Na Đurđevdan se, inače, ustaje rano, pa se odlazi na uranak u šumu, planinski vis, ili livadu uz reku ili potok. Bere se razno bilje, pletu venci, po mogućstvu i okupa u reci (u koju se ponekad bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko), pre sunca.
Ta voda pominje se u magijskim obredima, čak i savremeno pranje vuče korene iz tih verovanja, a zanimljivo je da se od svih koji se bave bioeneregetskim radnjama takođe traži da peru ruke u tekućoj vodi posle rada, kako bi sprali statički elektricitet. Postoji i sličan način otklanjanja ozračenosti preko čini i uroka, koji neki iscelitelji i danas koriste, a niz jak mlaz vode obavlja se, recimo, i jedno od mogućih čišćenja kristala, pri čemu se obično vizuelizuje bela svetlost koja kroz njega prolazi. No, simboličko značenje vode uglavnom se svodi na tri bitna područja: izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja. Ne treba zaboraviti da ceo Stari zavet slavi dobročinstvo vode, koja se pojavljuje kao znak blagoslova.
Najzad, treba li uopšte podsećati i na nezaboravnu filmsku scenu ritualnog đurđevdanskog kupanja u Kusturičinom “Domu za vešanje”?
U vezi sa Đurđevdanom je i Biljni petak. To je petak pre Đurđevdana i tada se bere lekovito bilje, a narodni travari odlaze na njima znana mesta po visoravnima i proplancima. Veruje se da bilje ubrano na ovaj dan ima izuzetna lekovita svojstva.
JEDINSTVENI PRAZNIK ROMA
Đurđevdanu se, ipak, najviše raduju Romi, što je i razumljivo ako znamo da je najveći neprijatelj na njihovim vekovnim putovanjima bila zima, pa su u Svetom Đorđu videli najvećeg prijatelja. Za njih, on ne ubija aždaju nego hladnoću. U mahalama se na ovaj dan svira nadahnuto i iz sve snage, a opšte veselje traje do kraja praznika.
Polazeći iz svoje prapostojbine Indije, Romi su sa sobom poneli veliki broj tamošnjih običaja. Za Đurđevdan se, međutim, može reći da je njihov jedinstven praznik, jer ga slave Romi u celom svetu, bez obzira na podelu na pravoslavnu, katoličku i muslimansku konfesiju ovog naroda.
Uoči praznika, Romi poseku mladu vrbu, okite je vencima i cvećem i pobodu u zemlju. Trudne žene stave neki deo svoje odeće ispod drveta i tu ga ostave da prenoći: ako sledećeg jutra nađu list tog drveta da leži na odeći, onda su sigurne da će imati lak porođaj. Idućeg jutra, svi se okupljaju oko drveta. Glavna figura svetkovine je zeleni Đorđe, mladić pokriven od glave do pete zelenim lišćem i cvećem. On baca nekoliko rukoveti trave stoci (ako je ima) da ne bi bilo oskudice u hrani tokom naredne godine. Zatim uzima tri eksera, koji su tri dana i tri noći bili u vodi, i zabija ih u vrbu, pa ih onda ostavi u potoku, ili drugu vodu.
U mnogim krajevima, Romi uoči Đurđevdana lože u svojim naseljima na ulicama velike vatre oko kojih igraju i pevaju. Na sam praznik, izjutra odlaze na izlet negde u okolinu, gde peku jagnje i vesele se.
DEVOJAČKI SNOVI
Praznik je i prilika za razna proricanja i gatanja. Pod devojački jastuk stavljani su, tako, predmeti pojedinih mladića, pa kojeg bi ona sanjala, taj bi joj bio “zapisan” za muža.
Raširen je i običaj da devojka uoči samog praznika oguli veliku, lepu, crvenu jabuku, ne prekidajući ni na jednom mestu nit kore – to učini neposredno pred spavanje, u tišini, ne razgovarajući ni sa kim, a koru jabuke, zamotanu u vezenu maramu, stavi pod jastuk. Te noći sanjaće onoga sa kojim će biti “zauvek”. U nekim krajevima, devojke gule crvenu jabuku sve dok se kora ne prekine. Zatim, u pretprazničnoj noći, takvu traku od kore bace preko ramena. Veruje se da će kora pasti tako da pokaže prvo slovo imena, ili neku drugu osobenost momka za koga će se devojka udati.
U okolini Aleksinca, devojka pogleda momka kroz prsten i kaže: “Kad budeš uzvratio ovaj pogled, tada se razdvojio od mene”.
Dani oko Đurđevdana su, po narodnom verovanju, pogodni i za spravljanje ljubavnih amajlija i “bacanje čini”. Još i danas se može naići na verovanje da sva čaranja, bajanja i crnomagijske čini nestaju upravo na Đurđevdan. Drugim rečima, na ovaj dan prestaju magijska čarobnjaštva prethodnih meseci, a stvaraju se nova. “Zato se tog dana treba čuvati”, upozorio je i Dračen Jakčin, autor “Proleća u ogledalu magije”, “da nam neko u kuću ne unese spletene raznobojne konce, crnu vunu, ili kavku sličnu čaroliju zla”.
Uostalom, dugo su odolevala vremenu i verovanja o sakupljanju veštica u đurđevskoj noći, ali i vila na sam praznik…
A prema “narodnoj meteorologiji” se veruje da će, ako je na Đurđevdan vedro, “”biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan pada kiša, “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
U svakom slučaju, đurđevdanska običajna praksa potvrđuje da je proleće, u svim verovanjima i religijama, bilo mitsko i magično. Njegov kult plodnosti bio je povezan sa radostima života i vegetacije, i preoblikovan u misterije. Tako i Sveti Đorđe, kao narodno prolećno božanstvo, pesmama otapa led, donosi zdravlje, igru i veselje, puni livade cvećem, njive klasjem, bačve vinom, polja jaganjcima.
Možda nešto od tog daha do vas donese baš predstojeći praznik…
POBEDA SVETOG ĐORĐA
Đurđevdan je praznik posvećen Svetom Đorđu, koji je umro 300. (303.) godine. Poznata je njegova slika na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala” brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu”.
Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.
Zanimljivo je da je Sveti Đorđe već u 6. veku poštovan i na Zapadu. Tako je, još pre dolaska Normana, verovatno oko 850. godine, postao zaštitnik Engleske i taj se kult zadržao sve do danas.
Smatra se da mu je, zbog postojane, čvrste vere, Bog podario moć da pomaže u bedi i nedaći svakom Božjem stvoru koji mu se obrati molitvom, pa se zato često javlja u snovima onih koji ga prizivaju i, veruje se, pomaže u nevolji.
LEKOVITI ĐURĐEVAK
Đurđevdanska biljka je u narodu popularna i zbog svojih lekovitih svojstava. U tradicionalnoj medicini, đurđevak se koristi za bolji rad srca i srčane aorte, protiv jakog krvarenja i ubrzanog rada srca, za bolje izlučivanje mokraće, kod plućnih bolesti, za jačanje tela, protiv glavobolje izazvane promenama vremena, reume, gihta, nervoze, razdražljivosti…
Recept protiv glavobolje uslovljene nevremenom, reume i gihta, tako, glasi: sveže lišće đurđevka ostavi se da se dobro namoči u vinskom sirćetu, pa se time masiraju oboleli delovi tela.
Protiv migrene: uzeti po 25 grama cveta i lista đurđevka, lista nane i korena odoljena, pomešati ih, pa od ove smeše odvojiti tri kašike i preliti sa 400 grama vrele vode, ostaviti poklopljeno četiri sata, procediti, zasladiti medom i piti umesto vode.
Protiv arterioskleroze i povišenog krvnog pritiska: napraviti mešavinu od po jedne kašike cveta đurđevka, metvice i odoljena, pa od nje uzeti jednu kašiku i preliti je sa 200 grama hladne vode. Poklopiti i zagrejati do ključanja, a zatim skloniti, ostaviti da stoji jedan sat, pa procediti i piti – tri puta dnevno bez zaslađivanja – posle jela. Čaj se pije dva dana, pa se pravi pauza od dva dana. Terapiju sprovoditi uz kontrolu lekara i obaveznu primenu odgovarajuće dijete.
S obzirom na otrovnost đurđevka, ne preporučuje se njegova priprema u domaćinstvu, a najbolje je tinkturu nabaviti u apoteci. Posle branja đurđevka (koje se ne preporučuje trudnicama i deci), ruke treba dobro oprati toplom vodom i sapunom./vijesti.in.rs/
