Mnogi kojima 10-og u mesecu leže jedna prosečna plata danas saosećaju, a prizor sa fotografije u sopstvenom stanu je kao zamrznuta slika.

Otvoriš. Zatvoriš. Otvoriš još jednom. Gle, ništa se nije promenilo. Zaboraviš da imaš frižider, tako je najlakše i čekaš do poslepodnevnih sati kada leže plata. Naročito poznato mlađim generacijama.

Ko ne zna da štedi i rasporedi još se sa setom priseća istog dana po redu u novembru. Kad zarađuješ samo za sebe i ne moraš da brineš – to je, bre, najveći “rakoš”. Odmah su poplaćani sviračuni, i te muke da se rešiš do 15-og u mesecu. Mora nešto i da se kupi za ormar ili cipelarnik. Do 20. redovno staju svi dogovori za pića i viđanja, a još pet dana živi se “ljudski”. E, onda postaješ svestan da si tek na pola meseca i da si sebe doveo do “prosjačkog štapa” i nije loše otići kod roditelja na ručak.

Da ti dupliraju platu – džaba, opet bi po istom šablonu, uvek nešto zafali čak i da pokušaš da se kontrolišeš. Začarani krug.

I po frižideru, po ko zna koji put rastegneš malo da se zavaraš da je pun, a ne možeš ni dva sastojka da spojiš u jedno jelo. Balada o jednoj plati.

(M.Ro.)