Србија je земља са дугом коњичком традицијом, aли се поткивачи могу избројати на прстима једне руке. У Београду их је свега троје, а махом поткивају спортске и коње за рекреативно јахање.
Ако је срећа наћи потковицу, онда је права уметност пронаћи ковача те среће. Eкипа РТС-а упознала је једног који је занат изучио због сопствених коња.
“У то време сам учио из књига које су могле да се набаве у тадашњој Југославији и учио сам од старих мајстора са београдског хиподрома. У Енглеској је то већ озбиљна професија, то је школа од четири године”, објашњава поткивач Драгослав Вуковић.
Истиче и да је посао исплатив за оне који хоће да раде.
“Доста је тежак и физички напоран посао, изискује доста рада, доста учења да бисте били успешни у том послу, а млади нараштаји немају времена за то него би одмах да буду директори, да зарађују велику лову”, каже Вуковић.
Потковица је за коња као ципела. Траје три месеца а прави се од гвожђа или алуминијума. У том периоду коњ се поткива два пута. А да ли га то боли?
“Не, то је као кад ви себи скраћујете нокат. Наравно да може да заболи кад засечете више али зато не треба да ради неко ко се не разуме у то. Постоји добар мајстор као и добар педикир и лош маникир тако и код коња исто, ми смо њихови педикири-маникири”, додаје Драгослав.
Додаје да је најважније познавати анатомију коњског копита да би се посао квалитетно одрадио и открива да је понекад боље ако су коњи “боси”.
“Ми јашемо коње по тврдим подлогама где има и неравног и оштрог камена и они морају да буду потковани а ко има могућности да држи коње где су травнате површине, пешчане они немају потребе да се поткивају”, каже Рада Милићевић из Коњичког клуба “US”.
Када коњ није добро поткован, то прво примете тренири.
“Коњ који није добро поткован показује то сам, показује бол у нози и обично креће да храмље”, додаје Рада.
Осим поткивача, мало је и рекреативних јахача, али охрабрује чињеница да је све више деце заинтересовано за коњички спорт.
У протекле три деценије број коња у Србији константно се смањује и сада их има око 13.000.