Када смо заљубљени ништа нас не чини срећнијим и сигурнијим него осјећај да су наше интензивне и помало опсесивне емоције узвраћене истом мјером, међу које спада и тепање.
Тепање може људима са стране да се чини прилично отрцано, али постоји научно објашњење тепања и сличног понашања, а његова је основа неурохемијске природе и повезује се с првим осјећајима задовољства и испуњења које смо имали још у раном дјетињству, пише сајт Сајколоџи тудеј, преноси Танјуг.
Наука то објашњава тако да се тепањем и дјечјим говором особа несвјесно враћа у дјетињство, дјелимично зато што је романтична веза биохемијски структурирана на исти начин као и наши први доживљај љубави још у раном дјетињству, односно љубав коју смо добијали од наших родитеља.
Исти неуротрансмитери у мозгу су активни у оба сценарија, а за такве емоције одговорна су три хормона: допамин, фенилатиламин и окситоцин.
Допамин је хормон који у мозгу активира центар за награђивање и зато, баш као што то раде мајка и дијете, парови желе да проведу што више времена заједно.
Такође, лучење допамина у оваквим ситуацијама даје нам позитивне осјећаје задовољства, узбуђења, усхићења, енергију и појачан фокус и пажњу.
Фенилатиламин је одговоран за физичку љубав међу партнерима, а ријеч је о „хемикалији љубави“ која код парова индукује исте еуфоричне осјећаје које мајка и дијете имају једно према другом.
Окситоцин називају и „љубавним љепком“, хормоном који спаја и чини да се осјећамо заштићеним, сигурним и дијелимо дубока интимна осјећања са неком особом.
На почетку живота лучи се током дојења и размјене физичке њежности између дјеце и родитеља, попут љубљења и грљења, а када су мајка и дијете раздвојени, обоје могу да осјете снажну чежњу једно за другим, као и партнери у љубавним везама.
У љубавним везама окситоцин се лучи за вријеме оргазма.
У дјетињству, објашњавају психолози, имамо универзалну потребу да будемо безусловно прихваћени, а управо су љубавне везе релације у којима тражимо поновну потврду таквог стања и идентитета личности коју ће неко вољети безрезервно и прихватати је без икакве критике.
Психолози објашњавају да у вези тежимо ка томе да се поново осјећамо вољено и прихваћено као никада раније, односно као никада послије дјетињства. И ово се, додају психолози, не односи само на тренутни осјећај, него и на страх од тога да ћемо бити остављени и напуштени, што је највећа ноћна мора сваког дјетета.
Дакле, тепање и дјечји говор могу звучати спонтано, али на једном дубљем, подсвјесном нивоу, ријеч је о несвјесној стратегији да особу којој тепамо „убједимо“ у исте оне емоције које имамо према њој, тражећи потврду и одобравање./RTRS/
