Uskoro će mraz i snegovi, a ja nemam ni jaknu ni čizme. Prošle zime sam se smrzavao u tankoj vetrovci, kaže Aleksandar Antonijević (11) iz Ponikovice kod Užica.

Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dve je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije. Deca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije – to im je da prežive.
– Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su – skupo je, nemamo – sleže ramenima Kaća.

Razume to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.

Kuća pred rušenjem 

Briga: Baka Kovina pokušava da nadomesti roditeljsku ljubav

– Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra – žali se Aleksandar.
U dvorištu Antonijevića su dve kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.

– Pre neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i deca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proleća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe – opet je glas devojčice nadglasao plač.

Tuga: Suze lije dok priča o svom detinjstvu: Kaća

Otac se obesio, majka ih ostavila

– Naš tata Zoran se obesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih želela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom – prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu – zalupila bih vrata – opet kroz suze zbori Katarina.

Drugari: I kad poraste ostaće na selu: Aca i Soko

Onomad su u Aleksandrovom razredu dečaci pričali šta su kupili i gde su putovali. Nije imao čime da se pohvali.

– Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima – nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih voleo, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače – kazuje dečak muku što ga tišti.
Pre neku noć sestra se poverila bratu da je drugarica kupila nove cipele i da bi ona htela takve.
– Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke – veli Aca./blic/.