Дио тензија је и дебата о прекрајању граница, док у вакуум спремно улазе Русија и Кина, пише Андреас Ринке, аутор Дојче велеа.
Прије само три мјесеца Европска унија је на самиту у Софији свечано поновила обећање западном Балкану – оно о блиским везама и приступној перспективи. Али сада се већ помаљају нове бриге. С једне стране, поједине балканске владе питају се да ли обећања западних партнера из ЕУ и НАТО уопште нешто вриједе. Са друге, тиња и у самом региону гдје заговорници и противници ЕУ улазе у нове битке.
Прошлог петка (17.8), њемачка канцеларка Ангела Меркел по други пут у неколико дана упозорила је да прије уласка у ЕУ морају бити ријешени територијални конфликти. И прошлог понедјељка (13.8.) је већ рекла да су границе у региону неупитне.
“То се мора стално понављати, јер изнова има тежњи да се можда опет прича о границама. То не можемо да учинимо”, рекла је Меркелова.
Приче из Београда и Тиране
На први поглед изненађујуће је то да се године 2018, дакле двије деценије од краја балканских ратова, уопште говори о границама у региону. То је иницирано бригом да би управо Албанија са прозападним шефом владе Едијем Рамом могла да потпали политичко буре барута. Јер Албанија и српска покрајина Косово и Метохија желе да почетком наредне године сасвим уклоне међусобну границу.
То у другим бившим југословенским републикама храни страх од “великоалбанског” национализма. Јер то би имало утицаја на Македонију с њеним бројним грађанима албанског поријекла.
Дебата о новом повлачењу граница распирује се и из Србије. Предсједник Александар Вучић увео је у игру размјену територија између Србије и самопроглашеног Косова како би ријешио све веће проблеме српске мањине на сјеверу Косова.
“Али свако помјерање граница у региону веома је опасно”, упозорава Улф Брунбауер, директор Института за југоисточну и источну Европу на Универзитету у Регензбургу. Онда би, каже он, и Срби у Босни и Херцеговини могли да осјећају охрабрење и теже отцјепљењу те уједињењу са Србијом.
Фрустрација на Балкану
Брунбауер, али и бројне дипломате у Бриселу виде везу политике ЕУ и поновног избијања дебате о границама.
“Степен фрустрације међу проевропским елитама прилично је висок”, уочава Брунбауер. Разлог је, сматра, то што ЕУ напросто не поштује дату ријеч.
Баш блиски партнери Њемачке – рецимо Француска и Холандија – спречавају да ЕУ отвори преговоре с Албанијом и Македонијом, премда те земље, према процјени Европске комисије, испуњавају све критеријуме. Ипак, предсједника Емануела Макрона прогони унутрашњеполитички страх да би дебата о проширењу ЕУ могла да ојача десничарске популисте на европским изборима у мају сљедеће године.
“То ојачава сумње држава у региону у то да ли обећања ЕУ уопште нешто вриједе”, описује Брунбауер последице. Албански премијер Рама је раније у интервјуу за Ројтерс упозорио на катастрофалне посљедице уколико ЕУ одустане од обећања о проширењу.
Москва и Пекинг су спремни
Ни амерички председник Доналд Трамп није од велике помоћи. Нјегова опаска о тобоже “агресивном народу“ у Црној Гори пробудила је код те нове чланице НАТО питања колико суперсила САД озбиљно схвата правило да се, у случају опасности по једну чланицу војног савеза, све остале морају ангажовати.
“Може се предвидјети да ће земље попут Русије упасти у вакуум који оставља ЕУ”, каже Брунбауер. Званична Подгорица јавно се жалила на жестока мијешања Русије у земљи.
Отрежњење стиже и са других страна. Кина је донедавно била посматрана као извор финансијске помоћи. Само дан прије него што је кинески премијер Ли Кећанг почетком јула дошао у Берлин, он је у Софији учествовао на такозваном самиту 16+1. Ту се кинеско руководство редовно среће с бројним јужноевропским чланицама ЕУ и земљама које нису чланице.
Званично се ради о инфраструктурним пројектима, али према поимању бриселских дипломата наравно и о питању како ће Кина ступити на европско тло. У Европској унији се тај ангажман Пекинга посматра са скепсом, премда је Ли током посјете Берлину покушао да тај утисак ублажи.
Но управо један пројекат у Црној Гори служи као упозорење да Кина у свему и те како види своју корист. Тако је земља финансирала само дио аутопута који треба да повеже ту земљу са Србијом. Али за други дио би Црна Гора морала масовно да се задужи код Кинеза. Та нова финансијска зависност, сматрају у ЕУ, отвара врата Кини. Црногорски премијер Душко Марковић већ говори о тијесној сарадњи са Кином у области туризма и енергије воде.
Извор: Дојче Веле
