Železnička mreža u Mandžuriji avgusta 1945. godine. Veći deo su izgradili Japanci tokom dvadesetih i tridesetih godina. Foto: Wikimedia Commons/2Q

Tokom većeg dela prve polovine dvadesetog veka Japansko carstvo je kontrolisalo Mandžuriju.Prvo kroz sporazum koji je kineskoj vladi nametnuo 1915. godine, a potom i uz saradnju lokalnog „gospodara rata“ Žanga Zuolina, Tokio je u ovoj oblasti na severoistoku Kine izgradio gustu i razvijenu železničku mrežu za eksploataciju (koja i dalje funkcioniše) i dobio u najam poluostrvo Ljaodong. Ogromna japanska Kvantunška armija bila je stacionirana na tom tlu, na kojem su kineski građani činili ogromnu većinu koja je počela da biva ozbiljno uznemirena privilegijama koje su uživali doseljeni Japanci, što službenici što civili.

Naravno, kineska nacionalistička vlada partije Kuomintang (doslovno: Nacionalistička partije Kine)na čelu sa Čangom Kajom Šekom i sa sedištem u Nankingu, pokušavala je da povrati kontrolu nad tim krajevima, pre svega gradnjom niza železničkih pruga koje bi opkolile japanske linije i završile se u gradu Huludaou, gde je bila planirana velika luka. Međutim su juna 1928. godine Žanga Zuolina ubili japanski vojnici, a njegov sin i naslednik Žang Sjueljang, željan osvete, počeo je da se približava vladi sa ciljem eliminacije japanskog prisustva; sa druge strane, japanske vojne vlasti (koje su uživale ogromnu i vaninstitucionalnu autonomiju u odnosu na Tokio) postale su ubeđene da nema nade u mirno i kompromisno rešenje „problema“.

Sve to podiglo je tenzije u regiji i leta 1931. izazvalo niz manjih incidenata. Kulminacija se odigrala u noći 18—19. septembra kada je neko (zapravo Japanci, po planu pukovnika Seišire Itagakija, potpukovnika Kanđija Išivare i pukovnika Kenđija Doihare) digao u vazduh delić japanske Južnomandžurske pruge u blizini grada Mukdena, danas Šenjanga, prvobitne prestonice mandžurske dinastije Ćing koja je unazad skoro tri veka vladala Kinom i čiji je poslednji car Pu Ji primoran na abdikaciju 1912. godine kada je proglašena Republika Kina.

Japanski istražitelji ispituju sabotažu na Južnomandžurskoj pruzi 19. septembra 1931. godine. Japanski oficiri su sami postavili manju bombu, da bi moglo vojno da intervenišu. Foto: Wikimedia Commons/Kl833x9

Mukdenski incident, kako su ga nazvali, bio je u svakom smislu beznačajan jer je samo metar i po jedne strane pruge stradalo, a i to uslovno rečeno pošto je nadolazeći voz par minuta kasnije prošao bez problema; ali je Kvantunška armija — kršeći direktna naređenja iz Tokija i delujući potpuno na svoju ruku (ma koliko ne izgledalo kao japanski oblik ponašanja, tako je bilo) — imala povod da se sukobi sa kineskom vojskom i da zaposedne grad, uz svega dva žrtve naspram petsto neprijateljskih (koliko je nizak moral branilaca bio dovoljno svedoči činjenica da je Mukden, sa garnizonom od 7.000 ljudi, zauzelo 500 Japanaca).

Dovedena pred svršen čin, japanska vlada odobrila je invaziju na Mandžuriju brzim prebacivanjem trupa iz Koreje. Konačno, pošto gotovo nikakav otpor nije pružen od strane Sjueljangovih trupa, niti je regularna kineska vojska reagovala, Japansko carstvo je početkom 1932. proglasilo nezavisnost Mandžurije kao republike i dalo joj ime Mandžukuo (dve godine kasnije proglasiće je „Carstvom“ i na tron postaviti Pua Jia).

Međutim, Japan se nije zadovoljio kontrolom kineskih krajeva severno od Velikog zida, i uskoro je celu Kinu praktično proglasio svojim protektoratom, negirajući pravo kineskoj vladi da preduzima bilo kakve važnije mere bez njihovog odobrenja. Tako su 1935. primorali Kineze da iz pokrajina koje potpadaju pod Unutrašnju Mongoliju izbace sve službenike i snage koje su neprijateljski nastrojene prema njima; Japanci su potom delimično ovladali tim provincijama, pa su i okolne iznenada postale ugrožene.

Čang Kaj Šek se za to vreme bavio građanskim ratovim protiv komunista, ne suprotstavljajući se japanskoj tihoj agresiji, što je dovelo do tzv. Sijanskog incidenta kada su sredinom decembra 1936. godine, na iniciranje pomenutog Žanga Sjueljanga, kineski generali praktično uhapsili Šeka i držali ga u kućnom pritvoru dok nije pristao na obnovu Ujedinjenog fronta, odnosno koalicije saKomunističkom partijom Kine, protiv Japana. Samo šest meseci kasnije ovo je izazvalo otvoreni rat, premda dugo bez ikakve objave (Kinezi će to uraditi tek 1941); Japancima je jednostavno nepodnošljiv postao porast nacionalizma u Kini, kao i odbijanje vlade u Nankingu da se pokori njihovim željama, zbog čega je morala biti eliminisana.

Specijalne snage Japanske carske mornarice pod gas-maskama tokom Bitke za Šangaj avgusta 1937. godine. Foto: Wikimedia Commons/Brent Jones: Rising Sun in the East 1937/Benlisquare

Sukob je počeo 7. jula 1937. godine jednim lokalnim događajem koji je poznat kao Incident na mostu Marka Pola, na petnaestak kilometara od Pekinga, kada su japanske trupe prešle granicu zbog vojne vežbe na kineskom tlu (?!). Oko 23 sata je došlo do manje razmene vatre, niko ne zna zbog čega tačno. Ali nakon što se japanski vojnik Kikuđiro Šimura nije vratio u bazu, njegov nadređeni je od Kineza zahtevao da japanski istražitelji uđu u grad Vanping da bi potražili svog čoveka, što su Kinezi odbili; vojnik se u međuvremenu vratio, ali obe strane su već digle uzbunu i uveliko se spremale za akciju.

Jedna manja japanska jedinica pokušala je da uđe u Vanping, ali je odbijena; i dalje su insistirali da ih se pusti u grad da bi izvršili istragu o nestanku čoveka koji nije bio nestao. Gradonačelnik je 8. jula oko 2 sata ujutru otišao u japanski tabor da pregovara, ali bez rezultata. Dva sata kasnije počela su da stižu pojačanja obema stranama, a oko 4 sata i 50 minuta Kinezi su na mostu Marka Pola otvorili vatru na pripadnike Kvantunške armije, čime je počela Bitka za Peking-Tjencin, čime je počeo Drugi kinesko-japanski rat (prvi se vodio 1894—1895. oko pitanja kontrole nad Korejom, a dobili su ga Japanci).

Uprkos tome što su sve kineske snage stale iza Čanga Kaja Šeka u njegovoj nameri da se japanskoj agresiji odupre po svaku cenu, Japanska carska vojska bila je toliko spremnija, organizovanija i opremljenija da je satrla neprijatelja. Peking i Tjencin su već tog meseca pali pod okupaciju, a sredinom novembra posle žestokih borbi pao je i Šangaj. Prestoni Nanking osvojen je sredinom decembra, nakon čega je počeo takozvani Nankinški masakr: u narednih šest sedmica između 50—300.000 Kineza ubijeno je u pokoljima (navodno su se pojedini vojnici takmičili ko će ubiti više u toku jednog dana) a nekoliko desetina hiljada žena silovano.

Elitne kineske jedinice pred Bitku za Vuhan 1938. godine, tokom Drugog kinesko-japanskog rata. Obučene su i opremljene od strane Nemačke, dok su dve zemlje imale sporazum, pre nego što se Hitler okrenuo Japanu. Foto: Wikimedia Commons/prezi.com/遼東半島

Agresor je takođe pratio železničku prugu i zauzeo dodatne krajeve Unutrašnje Mongolije, pokrajineŠansi, kao i donji tok reke Jangce. Nacionalistička vlada je prešla u Hankou, ali je oktobra 1938. i taj grad pao. Istovremeno, Japanci su osvojili pokrajinu Kanton i njen glavni grad Guangdžou, a pošto su potpuno dominirali morem i nebom (u roku od par meseci uništili su kinesko ratno vazduhoplovstvo), bombardovali su slobodne kineske gradove kada i kako im se htelo.

Ali Kinezi se, na japansko zaprepašćenje, nisu predavali. Prestonica je preseljena duboko u unutrašnjost, u Čungking u pokrajini Sičuan, dok su Japanci bezuspešno pokušavali da pronađu veći broj kineskih kolaboracionista kako bi popunili upražnjenu administraciju i, mnogo važnije, dali legitimitet svojoj okupaciji.

I dok se neokupirana Kina pripremala za pružanje višegodišnjeg otpora, okupirana Kina je bila igralište komunističkog pokreta otpora; Japanci su faktički kontrolisali gradove i zemlju oko pruga, ali van toga su imali ozbiljnih problema sa partizanima koji su držali goleme krajeve iza neprijateljskih linija, i koji su neprestano narastali.

Ona početna japanska osvajanja i pobede predstavljaju prvu fazu rata, koja je okončana početkom 1939. kada je Tokio odlučio da blokadom natera Kineze na poslušnost, budući da su kontrolisali skoro sve luke, svakako sve najveće luke. Čak su, nakon pada Francuske, okupirali Indokinu čime su dodatno pojačali blokadu, zatvarajući prugu i sve puteve koji su odatle išli. Nešto robe jeste uspevalo da se probije zahvaljujući korupciji japanskih službenika i veštinom krijumčara, ali to je bio delić onoga što je Kinezima trebalo.

Situacija krajem Drugog kinesko-japanskog rata 1944. godine. Crvenom bojom je obeležena teritorija pod japanskom okupacijom, a pod kontrolom komunista sa uspravnim linijama. Foto: Wikimedia Commons/usma.edu/FutureTrillionaire

Zato je bio značajan Burmanski put. Burma je tada bila britanska kolonija, a pošto London i Tokio još uvek nisu bili u ratu, Britanci su nakratko popustili pod pritiskom da zatvore trasu. Međutim pošto su je brzo vratili u funkciju, Japanci su bili prinuđeni da nakon Perl Harbora munjevito zaposednu Hongkong a potom i Burmu. Kina se tako našla opkoljena sa svih strana, i jedina veza sa Saveznicima bila joj je preko dugog i lošeg puta kroz pokrajinu Sinkjang, kojom se graničila sa Sovjetskim Savezom, kao i preko aerodroma u Asamu.

Ta druga faza bila je obeležena pat-pozicijom što se tiče direktnog rata između dve zemlje, jer se na tom frontu nije mnogo šta menjalo. Ali u pozadini, Kina se urušavala zbog nepostojanja industrije (koja se gotovo isključivo nalazila na okupiranom istoku) i infrastrukture, bombardovanja, ogromnog broja izbeglica, manjka robe svake vrste, inflacije usled vladine loše fiskalne politike, i tako dalje. Stanje je bilo više nego teško, i pravo je čudo da je neopremljena i slabašna vojska, koja je izgubila cvet svojih armija, uspela da izdrži pred višestruko nadmoćnijim neprijateljem.

Kuomintang, koji je imao bezrezervnu opštu podršku prvih godina sukoba, sada se suočio sa apatijom, mestimično čak i narodnim neprijateljstvom prema svojoj korumpiranoj i bahatoj vlasti koja je teško oporezovala živalj. Budući da je to bio autoritativni režim, njegova reakcija je bila predvidljiva: počeli su da se obračunavaju sa protivnicima.

A najveći protivnik bili su im komunisti, neverovatno popularni u narodu koji je živeo na teritoriji pod njihovom kontrolom na severoistoku i istoku zemlje, gde su delovale Osma i Nova četvrta armija. Ove formacije (obrazovane od jedinica bivše kineske Crvene armije) bile su deo Nacionalno-revolucionarne armije (regularne vojske Republike Kine) i pod nominalnom kontrolom Kuomintanga, a zapravo su bile komunističke i pod faktičkom kontrolom Mao Cedunga, koji je takođe komandovao i gorepomenutim partizanima iza neprijateljskih linija.

Kineska Osma armija koja je nominalno bila deo regularne vojske ali zapravo komunistička. Na borbenim položajima 1938. godine. Foto: Wikimedia Commons/chenmodemaque.blog.163.com

I dok je ugled nacionalista opadao, ugled komunista je rastao, kao i borbena gotovost, zato što su na slobodnom tlu pod svojom kontrolom obrazovali seoske samoodbrambene jedinice, zato što su ljudi hrlili u njihove redove zbog disciplinovanosti njihovih trupa i prisnosti s narodom, zbog reformi kojima su unapredili uslove života seljaka, konačno i zato što su svuda uveli lokalnu samoupravu koja je donela masovnu participaciju običnih ljudi u vlasti, bez presedana u kineskoj istoriji.

Nacionalisti su pokušavali da na svaki način onemoguće snaženje komunista, čak su sprovodili i blokade usred rata protiv spoljnjeg neprijatelja, a dolazilo je i do okršaja između nacionalističkih i komunističkih snaga, pa je Kineski građanski rat koji je počeo 1. avgusta 1927. tih godina bio samo „uspavan“.

Za to vreme, Japanci su na tlu pod svojom okupacijom marta 1940. godine obrazovali kvislinšku vladu na čelo koje su postavili Vanga Đingveja, nekada visokog zvaničnika Kuomintanga. Ali i dalje nisu uspevali da skupe podršku ni šire kineske populacije niti mnoštva uglednika, čak ni kada su toj administraciji prepustili bivše zapadne koncesije na kineskom tlu (gradove koji su nominalno bili deo Kine, ali koji su vek unazad Kinezi morali da predaju u ruke Evropljanima i Amerikancima; Hongkong je danas najčuveniji primer, ali je u to vreme Šangaj bio mnogo značajniji).

Poslednja faza rata počela je početkom 1944. godine i potrajala je do avgusta naredne, kada seDrugi svetski rat završio. U tom periodu je počela da stiže znatna američka pomoć preko indijskih aerodroma, Amerikanci su u Indiji obučavali kineske izbeglice iz Burme, bombardovali japanske položaje i obnavljali kinesko ratno vazduhoplovstvo, koje je uskoro i samo u ograničenoj meri učestvovalo u vazdušnim napadima. Ali kineska vojska jednostavno nije bila sposobna za vođenje ozbiljnih kopnenih operacija protiv okupatora, i rat nije bio odlučen njenim delovanjem.

Mao Cedung, desno, sa saradnikom Žangom Gotaom 7. marta 1938. godine, tokom Drugog kinesko-japanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/hist.cersp.com/Wylve

Pritom, kako je Japanska carska vojska zbog američkog nadiranja sve više trupa morala da prebacuje na Pacifik, komunistički partizani su ispunjavali novonastali vakum i sebe stavljali u sve bolji početni položaj za ono što je bilo neminovno da usledi.

Amerikanci jesu posredovali u pregovorima između komunista i nacionalista, ali su sve vreme podržavali jednu stranu, Kuomintang, i to zato što su hteli da Kina nakon rata vrši funkciju faktora stabilnosti na Dalekom istoku koji bi bio deo njihove sfere uticaja; tako da su pregovori bili osuđeni na neuspeh. Iznenađuje to, što je i Staljin podržavao nacionaliste, pribojavajući se Maoa, prepoznajući u njemu igrača koji bi mogao da mu bude rival na svetskoj komunističkoj pozornici.

Japan se predao 2. septembra 1945. godine čime je, uz Drugi svetski, okončan i Drugi kinesko-japanski rat, koji je odneo u smrt oko 20 miliona kineskih civila, preko pet miliona kineskih vojnika i preko tri miliona japanskih. 31. marta 1946. godine obnovljena su unutrašnja neprijateljstva i nastavio se Kineski građanski rat. Okončao se 7. avgusta 1950. pobedom komunista.

„Republika Kina“, odnosno vlada Kuomintanga, prešla je na Tajvan kao svoje poslednje uporište; i dalje je tamo. Tajpej još uvek polaže pravo na čitavu Kinu koju deli na virtuelne pokrajine, iako je sve, osim tog ostrva, pod kontrolom međunarodno priznate Narodne Republike Kine. Sa druge strane, NR Kina polaže pravo na Tajvan koji smatra svojom pokrajinom. Interesantno, ni primirje ni mirovni sporazum nikada nisu formalno potpisani, tako da se pravnici spore da li je legalno taj sukob uopšte i završen. Ako nije, onda su NR Kina i „Republika Kina“ tehnički još uvek u građanskom ratu.

(P. L.)